Arpad Mesaroš: Pozorište ne sme da bude mlaka voda

U predstavama Andraša Urbana često nema “sigurne distance” između glumca i teme. Kako izgleda trenutak kada shvatite da na sceni više ne možete da se sakrijete iza uloge?

Uvek težim ka tome da se taj trenutak desi što pre, bar u mojoj svesti. Treba se sprijateljiti sa temom, ući u temu, ne dopustiti joj da nas pojede. Treba dozirati energiju kada, kako i koliko. Nekad treba malo kočiti, nekad pustiti da ide sama od sebe, a mi da idemo na tačnost. To je zapravo timski rad između uloge, to jest “teksta” i mene.

“Hasanaginica” govori o emotivnom i društvenom nasilju koje traje vekovima. Da li Vas je tokom rada više zanimalo ono što je u tom tekstu istorijsko ili ono što je bolno savremeno?

Sa “istorijskim” tekstovima ima smisla raditi jedino ako mogu da se aktualizuju. Najbolji su uvek oni tekstovi koji u svakom vremenu mogu da zvuče aktuelno. Smatram da je “Hasanaginica” takav tekst.

U “Bilo jednom u Novom Sadu” grad nije samo prostor radnje, već gotovo glavni lik predstave. Kakav je Vaš lični odnos prema Novom Sadu danas kao mestu slobode, nostalgije ili nečeg trećeg?

Ja sam iz Bečeja, koji je dosta mali grad u odnosu na Novi Sad. Prvi put sam došao ovde sa 19 godina, tada mi se činilo da je prevelik, tajanstven i prepun mogućnosti. Zavoleo sam grad, ali ipak mi je bilo veoma drago kada sam posle treće godine akademije dobio posao u Subotici. Živeo sam tamo sedam godina, a u Novi Sad sam se vraćao samo kada smo imali gostovanja. Mnogo sam se plašio kada sam saznao da posle toliko godina života u Subotici ponovo moram da se selim u Novi Sad. Dan-danas smatram da je to nešto najbolje što mi se moglo desiti u karijeri.