Stari Rimljani verovali su da krv gladijatora leči epilepsiju

Zdrav mozak radi ujednačeno, a neuroni, odnosno nervne ćelije, okidaju ritmično, kao vremenska prognoza na koju možete da se oslonite.

Kod epilepsije sunčan dan može u trenu da se pretvori u mrak i oluju. Neuroni mirno rade svoj posao, onako kontrolisano i rutinski kako bi um i telo funkcionisali stabilno, a onda odjednom podivljaju. Počinju da pulsiraju elektrohemijskom snagom koja izaziva zbunjenost i trzaje koje osoba ne može da kontroliše.

Pokreti nalik slomljenoj lutki i nagli prekidi svesti tokom epileptičnih napada verovatno su oduvek plašili ljude. Neke kulture su ih objašnjavale kao kaznu za greh, druge kao božansko delovanje ili znak svetosti.

Za stare Rimljane epilepsija je bila zarazna bolest koju izazivaju zli duhovi ili opsednutost demonima. Lek je postojao samo jedan, krv gladijatora.

Kako je krv postala lek za epilepsiju

Rim nije bio prvo mesto gde se epilepsija lečila ljudskom krvlju. Postoje dokazi da se ona koristila i u staroj Grčkoj, Egiptu, Mesopotamiji i drugde. Ipak, Rimljani su prvi lek potražili baš u krvi ratnika, kako navode Ferdinand Peter Mog i Aksel Karenberg u radu Between Horror and Hope, objavljenom 2003. godine u časopisu Journal of the History of the Neurosciences.

Pijenje vrele krvi iz grla gladijatora prvi put se preporučuje u Knjizi o medicini oko 40. godine nove ere. Tokom narednih 500 godina rimski lekari eksperimentisali su sa načinom primene. Neki su propisivali tri kašike dnevno tokom 30 dana, drugi sisanje krvi pravo iz rane, treći punjenje čaše krvlju koja kaplje sa ubijenog borca.

U šestom veku jedan lekar je spaljivao krpu natopljenu krvlju mačevaoca, a pepeo mešao sa vinom. Tvrdio je da posle sedam doza pacijent ostaje bez epilepsije, uz napomenu da je metoda često davala odlične rezultate.

Krv gladijatora kao magični lek

Retko koji lek se održi tako dugo. Mog, viši predavač na Institutu za istoriju medicine i medicinsku etiku Univerziteta u Kelnu, za Popular Science kaže da, kada je taj lek pijenje krvi gladijatora, to ukazuje na snažnu ulogu magijskog razmišljanja.

Prema njegovim rečima, magija nema veze sa logikom. Ljude leče upravo one stvari i postupci od kojih očekuju da će ih izlečiti.

Gladijatori nisu bili obični Rimljani. U ranim danima republike njihova smrt u borbi imala je verski značaj, jer se verovalo da su pali borci žrtva bogovima ili pratioci mrtvih na putu u onaj svet. Kasnije su borbe izgubile religijsko značenje, ali je dramatična smrt boraca i dalje njihovoj krvi davala moć leka.

Vera u ovaj lek verovatno je imala veze sa onim što Mog i Karenberg nazivaju iluzijom terapijske delotvornosti. Neki oblici epilepsije javljaju se samo kod dece i potpuno nestaju oko puberteta. Dete koje je pilo krv gladijatora dok je još imalo simptome izgledalo bi izlečeno svakome ko ne poznaje ovu bolest.

I krv pogubljenih je bila dobra

Kada su gladijatorske borbe zabranjene u Rimskom carstvu oko 400. godine nove ere, lekari su morali da nađu zamenu. Pronašli su je u krvi onih koji su pogubljeni odsecanjem glave.

Mog objašnjava da je to bila krv plemenitih zločinaca, što je verovatno bilo važno u potrazi za zamenom. Izgleda da lekovitu moć krvi nije davala čuvena snaga i muževnost gladijatora, nego način na koji je čovek umro, oštricom mača, a kasnije giljotine.

Postojao je i praktičan razlog. Kod vešanja, na primer, telo pogubljenog morali biste sami da povredite, a ranjavanje leša u mnogim kulturama smatralo se lošim. Krv prolivena odsecanjem glave bila je, kako kaže Mog, lako dostupna.

Nova verzija starog leka pokazala se jednako dugovečnom kao i original. Krv pogubljenih važila je za čudotvorni lek protiv epilepsije sve do 20. veka, kada su izmišljeni prvi antiepileptički lekovi.