Kako izgraditi vezu sa osobom koja ima problem sa mentalnim zdravljem

Predrasude prema vezama sa osobama koje imaju ozbiljne psihičke bolesti i dalje su veoma raširene. Ljudi koje je teško razumeti često nailaze na diskriminaciju, bilo na poslu, u javnosti ili onda kada neko treba da ih uvede u svoj privatni život.

Ulazak u vezu sa osobom koja ima ozbiljnu psihičku bolest može da izazove strah i oklevanje, jer niko ne zna unapred kako se ona nosi sa svojim stanjem. Šta ako bismo imali znanje i alate koji pomažu da se snađemo u životu koji je možda malo teži od prosečnog.

Loren Eliz Rodžers je sertifikovana edukatorka za holističku seksualnost i kouč za intimnost i odnose. Poznata je po toplom i pristupačnom načinu rada, zasnovanom na proverenim saznanjima. Oslanja se na biopsihosocijalni model, pa probleme u seksualnosti i odnosima posmatra iz više uglova, često sarađujući i sa klijentima i sa njihovim lekarima kako bi svakome pružila podršku po meri. Pomaže pojedincima i parovima da složene teme istražuju radoznalo, samostalno i sa samopouzdanjem.

Sara En Majers: Veza sa nekim ko ima bipolarni poremećaj, granični poremećaj ličnosti, tešku depresiju ili šizofreniju može delovati zastrašujuće. Zanima me šta možemo da uradimo da razbijemo predrasude ili smanjimo pritisak na oba partnera.

Loren Eliz Rodžers: Bez obzira na to da li smo u vezi sa osobom koja ima ozbiljnu psihičku bolest ili je mi sami imamo, verujem da svako mora da preuzme odgovornost za sopstveno iskustvo, umesto da je prebacuje na drugog ili da mu je oduzima. Kaj Čeng Tom opisuje ekološki model privrženosti kao onaj koji obuhvata složene i duboko ukorenjene porodične i prijateljske mreže, odnos prema kulturi, pa i povezanost sa prirodom. Klijentima ovaj model objašnjavam vrlo jednostavno, ne treba sva jaja stavljati u korpu partnerske veze. Kada ulazimo u vezu, ne tražimo roditelja nego partnera. Odnosi nisu nešto što treba da vodimo sami. Bez obzira na stanje mentalnog zdravlja, sasvim je u redu oko sebe imati ljude koji nas podržavaju. Potpuna iskrenost, zajednica koja pruža oslonac i stručnjaci na koje možemo da se osvrnemo trebalo bi da budu pravilo, a ne izuzetak. Svi zaslužujemo bliskost i nežnost. Uverenje da romantične i seksualne veze pripadaju samo ljudima bez ozbiljnih psihičkih bolesti jeste čista diskriminacija.

Sara En Majers: Pitam se važi li isti savet i za one o kojima se niko nikada nije brinuo, za ljude koji nisu imali porodicu, roditelje, braću, sestre ili rođake koji bi preuzeli brigu o njima, i finansijski i emotivno.

Loren Eliz Rodžers: Nema nikakve sramote u tome da prođete kroz fazu u kojoj u vezi više tražite brigu nego ljubav. Ako niko nije brinuo o nama u detinjstvu, prirodno je da to tražimo kasnije. Tu nema ničeg pogrešnog.

Ipak, smatram da romantična veza nije lek za osećaj da nam nešto nedostaje. Ući u odnos iz tako snažne potrebe znači dati drugoj osobi previše moći. Terapeutkinja za parove Dene Logan objašnjava da, kada partneru prepustimo da zaleči naše najstarije rane, na njega prenosimo maštariju da je baš on ključ naše sreće i ispunjenosti. Ako on jednog dana prestane da brine o nama ili promeni način na koji to radi, prvobitna ljubav nestaje, a mi se vraćamo uverenju da nismo vredni ljubavi. Logan zato poziva da se zapitamo da li zaista želimo da volimo drugu osobu ili samo pokušavamo da popunimo prazninu koju su ostavili roditelji i društvo, koji nas nisu voleli i videli onako kako smo žudeli.

Umesto da od partnera očekujemo da zaleči rane iz detinjstva, predlažem prijateljstvo. Robert Fajerston u knjizi The Fantasy Bond ističe veliku terapeutsku vrednost prijateljstva, jer je gotovo neophodno da svoje borbe delimo sa ljudima koji poštuju našu individualnost i ličnu slobodu.

Sara En Majers: Volela bih da čujem kako osoba bez psihičke bolesti treba da pristupi partneru koji je ima, na samom početku veze, i o čemu da razmisli pre nego što spoje živote.

Loren Eliz Rodžers: Savetujem strpljenje i dosta prostora u prvim fazama. Tokom medenog meseca, u želji da budu stalno zajedno, parovi se često nesvesno udalje od prijatelja i porodice i zapuste navike koje ih inače drže stabilnim. Prestanu da vežbaju, preskaču terapiju, zaborave na hobije, pa i na pravilnu ishranu. Partner bez psihičke bolesti može da podrži i čak slavi te postojeće rituale koji drugoj osobi daju sigurnost i samopouzdanje. U praksi to znači polako, sa razmakom između sastanaka, tako da ostali važni oslonci ostanu na mestu. Ovakav početak oboma daje jasniju sliku o tome kako bi izgledao zajednički život u kome se partner sa psihičkom bolešću podržava kroz međusobnu povezanost, a ne kroz zavisnost.

Može vam se činiti da idete protiv kulturnih obrazaca koji veličaju stapanje dvoje ljudi i provođenje svakog trenutka zajedno. Studija iz 2016. godine ipak je pokazala da ljudi u međusobno povezanim, a ne zavisnim vezama, crpe snagu iz saznanja da svako može da živi svoj život i juri lične ciljeve uz podršku i ohrabrenje partnera.

Sara En Majers: Zanima me šta oba partnera realno treba da uzmu u obzir kada je u vezi neko ko ima psihičku bolest.

Loren Eliz Rodžers: Svako mora da sagleda sopstvene granice i mogućnosti. Partner bez psihičke bolesti treba da ima na umu da briga o nekome nije isto što i ljubav. Dobro je poznato da u dugim vezama želja često splasne kada jedan partner nosi teret emotivnog staranja o drugom. Ljubav ne traži od nas da nestanemo. Postavljanje zdravih granica je lepo i korisno. Spisateljica i aktivistkinja Adrijen Mari Braun osmislila je dve rečenice koje obožavam. Prva glasi otprilike ovako, čini mi se da bi ti prijala stručna pomoć, volim naš odnos i ne želim da upadnem u ulogu iscelitelja ili kouča, pa mi reci kako mogu da ti pomognem da dođeš do podrške. Druga kaže da postoji moj posao, tvoj posao i naš zajednički posao, rado ću raditi na onom zajedničkom i brinuti o svom, ali tvoj ne mogu da preuzmem, mada te svim srcem podržavam dok otkrivaš šta ti je potrebno.

Partner sa psihičkom bolešću može da bude ponosan na svoj domen. Beti Martin, autorka knjige The Wheel of Consent, domen opisuje kao sve ono na šta imamo pravo i za šta snosimo odgovornost, a što više odgovornosti preuzmemo za njega, to smo slobodniji. Ozbiljna psihička bolest je upravo takva odgovornost i pravo osobe koja je ima. Normalno ne postoji, to je mit. Postoji bezbroj načina da volimo, želimo, pružamo i primamo zadovoljstvo. Niko ne prelazi put od slomljenog preko normalnog do savršenog. Svi ljudi se neprestano kreću u krugu od povređenosti ka isceljenju. Već sada ste sasvim dovoljni.

Sara En Majers: Zanima me da li ste viđali parove u dugim vezama kod kojih ozbiljna psihička bolest nije bila prepreka da odnos cveta.

Loren Eliz Rodžers: Naravno. Kada veza nije jedini izvor podrške nego deo šire mreže, viđala sam kako dugi odnosi zaista cvetaju. Emili Nagoski u knjizi Come Together piše da je samopouzdanje znati šta je istina, a radost voleti tu istinu. Kada pojedinci i parovi hrabro priznaju da je ozbiljna psihička bolest deo njihove veze, primećujem da se sigurnije oslanjaju na ljude oko sebe i sa radošću prihvataju svoje razlike. Takva iskrenost gradi poverenje, a bez poverenja nema snažne i trajne veze.

Zdrava veza ne traži savršene ljude. Dovoljno je da su radoznali, da se međusobno cene i da veruju u trud koji je potreban da se rane zaleče i da zajedno, iznova, ispisuju hrabru priču punu ljubavi.

Izvor/ Saznaj više: psychologytoday.com