MEMEDOVIĆ OD PLASTIKE I “EKO ČIKICA” Andrej Josifovski, buntovnik s razlogom: Kroz performanse skreće pažnju na EKLOLOŠKE PROBLEME

Ekologija je kompleksna tema o kojoj nema svrhe pričati ukoliko se ne vidi njen značaj kao preduslov za održanje zdravog i normalnog života. Situacija je i kod nas i u svetu odavno alarmantna i pitanje je koliko će priroda još da izdrži čoveka koji se ponaša kao da je njen apsolutni gospodar.Andrej Josifovski kaže da su njegovi radovi izraz bunta, nezadovoljstva i borbe. I projektima koje je posvetio ekologiji apeluje i podiže svest o značaju reciklaže, skreće pažnju na probleme s deponijama, zagađenja vode… a u fokusu su mu deca i mladi jer smatra da sa njima počinju promene.

Često se u javnosti čuje termin ekologija. Imamo li svest o njenom značaju?

– Nemamo svest o njenom značaju, niti ima puno ljudi u ekologiji koji se zaista time bave. Ljudi koji se ističu a pričaju o ekologiji obično su osvešćeni pojedinci koji žele da naprave nešto dobro za svoju sredinu ili žele nešto da učine za dobrobit celog sveta. Što se tiče ekologa, postoje ljudi edukovani za to, većina radi pri nekim institutima konvencionalne poslove gde ne može da se napravi neka razlika. Na primer, neki gradovi u Srbiji su po merenjima zagađenosti vazduha u svetu često na prvom mestu, a mi rešimo problem tako što pokvarimo merne stanice. Meni, zapravo, najviše smeta što kompetentni i ljudi koji su obrazovani za to nisu na funkcijama sa kojih bi mogli da naprave promenu.

Što se tiče ekologije, pitanje je kada ćemo zaista početi da vodimo računa da to ne bude samo promocija nečega što je nepostojeće. Recimo, bio sam na nekim radionicama, a onda sam prestao da idem zato što se deci objašnjava razdvajanje otpada i šta je reciklaža i na kraju dođe đubretarski kamion koji pokupi đubre na isto mesto pred svom tom decom. Kao sve je zeleno, a u stvari prave ekologije nema. Ne postoji prava reciklaža, nemamo upravljanje otpadom. Na primer, skupljam čepove, odvajam plastiku, odvajam papir i sam moram sve to da odnesem tamo negde jer nemam kontejner ispred kuće koji odvaja otpad. A stvar je u tome da bi ljudi to radili da mogu. To je problem i tu treba da se radi na nivou države i institucija.

Kada govorimo o edukaciji, predmet ekologija ne postoji u školama, a bez edukacije nema rezultata.

– Dovoljno je reći da nema ekologije u školama, da ima kontejnera gde se razdvaja đubre i da u evropskim zemljama postoje u svakoj kući tri kante za odvajanje otpada i dete se od malih nogu uči kako se razvrstava otpad. Mi to nemamo. Sećam se u sedmom razredu osnovne škole u okviru biologije cela godina je bila posvećena ekologiji, uče se razni pojmovi, na primer, šta je mikroplastika, kako se razlaže… I to je bilo sve od edukacije. Ali to su sistemske stvari, a ako se problemi sistemski ne rešavaju, onda i nema pravog rešenja.

Činjenica je da čovek ide svesno protiv prirode.

– Tu možemo da uvrstimo novi kapitalizam gde neki moćnici drže svetski kapital i imaju fabrike koje zagađuju planetu. Previše toga ne možemo da uradimo kao pojedinci na globalnom nivou, ali na lokalnom možemo. Nažalost, deponije će uvek postojati, ali bar da je jedna sanitarna, a ne da su divlje svuda oko nas. Na mikronivou, kod najmlađih želim da podignem svest o tome da jednog dana kad im se pokvari frižider ne bace ga u šumu jer to niko neće da vidi jer ne postoji mesto gde može da se odloži stari frižider. Bio sam nedavno u Kotoru na jednoj radionici, ronioci su vadili iz mora čak i šporete koje su ljudi tu bacali.

Vi kroz umetničke performanse skrećete pažnju javnosti na probleme u društvu, nekoliko projekata je bilo i iz oblasti ekologije.

– Sve je počelo slučajno. Svi moji radovi su izraz bunta, nezadovoljstva ili borbe. Tako su i ti radovi bili nešto što me tišti i što bih voleo da promenim. Projekat o kojem se najviše govorilo je lik Jovana Memedovića od plastičnih flaša. To je bio čist bunt prema ljudima koji su celo leto, igrom slučaja, zbog korone bili u Srbiji 2020. Svi su bili na reci i imali neko plovilo, a većina je otpad bacala u vodu. Voda je jako bila zagađena, plutale su flaše na sve strane. I počeo sam da skupljam otpad. Često sam im i prilazio ako vidim da nešto bace iz čamca, ali nisam ništa govorio, samo pokupim taj otpad. Tako se rodila ideja da se uradi nešto što će da skrene pažnju na sve to. To je rad “Save Our Home” predstavljen na Svetski dan reka u septembru 2020. Činjenica je da je to bio kompleksan posao koji ostavlja utisak, ali pitanje je da li ima dalje od toga, da li se nečija svest promenila. Ja sam se u svom radu fokusirao na decu jer kod odraslih teško da može svest da se menja, a dete možeš da učiš da postoji kanta, recikliranje…

Koliko je flaša sakupljeno i kako ste izveli projekat?

– Oko 4.000 flaša. Projekat je bio potpuno neodrživ i pretilo je više puta da se to sve raspadne. Priprema je trajala dve, tri nedelje. Radio sam na početku sam, a onda sam angažovao ljude da vezuju žice i zatvaraju flaše. Otpad sam skupljao po rekama, ali nisam ceo tu skupio, već sam radio na reciklažnom centru „Ekostar pak“ u Zemunu, kao i postavku. Bio je kraj septembra, dolazilo je loše vreme i u poslednjem danu uspeo sam da ga završim i odnesem na vodu, ali je počela kiša. Kad sam rad postavio u reku prestala je kiša, ali je počelo da se smrkava, tako da smo dronom uhvatili poslednje kadrove. Moji radovi i ideje odavno su prevazišli moje tehničke mogućnosti. To znači i nalaženje sredstava za rad, ali i uključivanje velikog broja ljudi. Često za radove angažujem pomoć i finansiram ljude. Za ovaj konkretno to nije bio slučaj. Ali za projekat „Život u kesi“, kada sam pravio od 16.000 kesa veliku kesu kojom sam obukao drvo, morao sam da imam pomoć. Moji eko radovi su i “Krug života na Balkanu”, “More nije deponija”…

Posle toga usledio je još jedan veliki projekat – “Eko čikica”.

– Kad sam upoznao Jovana Memedovića, posle gorepomenutog projekta počeli smo da pravimo neke koncepte, i sa “Ekostar pakom” i reciklažnim centrom ušli smo u projekat “Eko čikica”. On je zamišljen kao edukacija najmlađih. Uzeo sam lego čikicu kao simbol dečjeg odrastanja. Inače, lego je napravio danski stolar, a na danskom se kaže “leg godt”, što znači “lepo se igraj”. Hteo sam da se kroz igru deci objasni značaj ekologije. Zato je prvi eko čikica napravljen u visini od osam metara da privuče pažnju najmlađima i bio je obučen u karton, da skrenemo pažnju na reciklažu papira i da onda roditelji moraju da objasne deci zašto je njihova omiljena igračka napravljena od kartona. Bio je izložen na deponiji Potisje u Bečeju. Cela ideja je bila da on stoji na litici, jer ako ne krenemo da vodimo računa o otpadu, svi padamo u ponor otpada. Na fotografijama se lepo vidi da je u okolini priroda a usred nje deponija. Sledeći čikica je bio obučen u najlon i bio je postavljen u Dolovu na deponiji, kod Pančeva. Ostalo je još jedno preoblačenje, i reč je o sekundarnim sirovinama, bojleri, veš-mašine, šporeti… Biće obučen u lim i to će biti trajna postavka.

Kakav je bio odjek eko projekata?

– Ne mogu to da merim, ali ako gledamo kroz društvene mreže, uvek je to bilo na visokom nivou. U Srbiji ljudi koji se bave ovim stvarima ili su anonimni ili je jako mali broj ljudi čuo za njih, a imamo fenomenalne umetnike. Što se mene tiče, odjeka u javnosti ima, a da li je ljudima zanimljiv moj nastup ili to što radim, ne znam. Jave mi se često roditelji ali i nastavnici da deca pišu sastave u školi o meni ili prave referate iz geografije, engleskog, da se na časovima likovnog puštaju moji filmovi o ekologiji i da su često teme pravljenje skulptura od otpada. To su neke pobede i najveće nagrade i priznanja koja mogu da dobijem.

Ako ovako nastavimo s nemarnim odnosom prema prirodi, čeka li nas u bliskoj budućnosti ekološka katastrofa?

– Mislim da smo već u ekološkoj katastrofi. Putujem dosta po svetu, u Indiji sam video ulice zatrpane smećem, reke gde se ne vidi voda od otpada. Iza Tadž Mahala, koji je na uzvišenju, nalazi se reka čija je obala zatrpana otpadom, ali to niko ne fotografiše. Takođe, tamo sam video da su male reke i potoci kao otvoreni sistemi kanalizacija. To je potpuna ekološka katastrofa. U Čileu postoji celo jedno brdo od otpada novih stvari koje nisu prodate pa su ih fabrike bacale, kao planine od tekstila.

Bave li se i u svetu umetnici ekologijom?

– Da. To je tema koja se dosta iskorišćava. Postoje sjajni radovi, ali i takmičenja umetnika koji se samo time bave. I umetnici koji se ne bave direktno ekologijom, ona im bude kao inspiracija na slikama zato što je to najveći problem današnjice, a stvaraoci su ti koji moraju da opominju društvo i da ga vode napred.

Šta novo pripremate?

– Radim na projektu mini parka, tj. Ateljea – edukacionog centra. Želim da napravim park gde će biti izložene sve moje skulpture i gde će ljudi moći na jednom mestu da vide sve ono što sam radio. Trenutno nisam u mogućnosti da to realizujem pa ću za početak sa reciklažnim centrom iz Zemuna napraviti svoj mali kutak gde će sve to da stoji. Nedostaje mi neki moj prostor. Ja sam kao neki savremeni nomad koji za sada stvara gde stigne.