UZ ZAVRŠETAK 51. BRANKOVOG KOLA: Kad zaneseni gimnazijalac jednog dana postane laureat

Šta je sve još proticalo do samoga završetka 51. Brankovog kola? Mnogo toga, ne dâ se u dva naramka staviti. Najpre –„Razgovor s nagrađenim piscem“; u novosadskoj gimnaziji „Isidora Sekulić“, 14. septembra u 11 časova, gostovao ugledni pesnik i pisac Anđelko Anušić, aktuelni laureat prestižne „Kočićeve nagrade Grada Banjaluka“. Pored niza nagrada, Anušić je laureat i našeg „Stražilova“ i „Pečata varoši sremskokarlovačke“, a prošle godine svojom besedom o večito mladom Radičeviću svečano je otvorio jubilarno 50. Brankovo kolo i tim povodom za ukupni stvaralački opus dobio „Statuetu Branka Radičevića“, visoko priznanje Brankovoga kola. Objavio je i dve knjige (feljton „Zagrebačke efemeride“ i poeziju „Epitafi za neznane“) u Brankovom kolu.

U prepunoj svečanoj sali, moderator razgovora s Anušićem bio je takođe pesnik Brankovoga kola i profesor filozofije u gimnaziji, Damir Malešev. Naglašavajući značaj „Kočićeve nagrade Grada Banjaluka“, Anđelko Anušić je istakao lepotu lika i dela Petra Kočića za svoje sopstveno stvaralaštvo s obzirom da je, pored ostaloga, i sâm rodom iz krajiških predela. Ovaj pesnik i pisac posvećen je ratnom tragizmu, izbeglištvu i progonu Srba Krajišnika sa vekovnih kućnih pragova. Upečatljivo žive leksike i stilsko-jezičke snage, sa motivima i temama „pre Bleska i posle Oluje“, Anušić pripada samom vrhu savremene srpske književnosti.

Već narednog dana, 15. septembra, u 11 časova, u drugoj po starini gimnaziji u Srba, u Zmaj-Jovinoj slavnoj, priređena je promocija panorame poezije „Nek` ostane glas“ đaka ove gimnazije, u izdanju Brankovoga kola. Panoramu priredio Rastko Lončar, pesnik i laureat Brankovoga kola, profesor-bibliotekar u Zmaj-Jovinoj gimnaziji. Mlađahnu knjigu, svu u pupoljcima pesničkoga nadahnuća, naseljava devet najmlađih pesnika na ovogodišnjem Brankovom kolu: Aleksa Čuljak, Alen Gavrilović, Vanja Marković, Anđela Novakov, Dragana Jovanović, Marija Šatravka, Teodora Tomanović, Jovana Kuzmanov i Luka Petrović. U opet prepunoj svečanoj sali, program vodila Dragana Lisić, bivši đak Zmaj-Jovine gimnazije, aktuelna dobitnica nagrade „Stražilovo“ za pesnički prvenac objavljen u Brankovom kolu.

NOVA REALNOST

Nastupivši 9. septembra i na svečanom otvaranju 51. Brankovog kola, ugledni pesnik i pisac Laslo Blašković je nakon sedam dana ponovo bio gost u Karlovačkoj gimnaziji, svojoj kući, jer su njegovi najbliži, i otac – istaknuti pesnik za decu – imenjak, Laslo Blašković, i sestra i sin takođe pohađali ovu legendarnu gimnaziju, a tu je upoznao i svoju buduću suprugu.

Nadahnuto i relaksirano, Blašković se prisećao gimnazijskih dana u kojima je bilo, kako je rekao, više drugaricâ nego drugova, a jedan njegov drugar bio pobednik tv-kviza „Slagalica“. A kada je 1982. godine Duško Radović svečano otvorio 11. Brankovo kolo, Laslo je, ne tražeći dozvolu od profesora, pobegao sa časa na otvaranje manifestacije u čast najslavnijeg đaka Karlovačke gimnazije da čuje Duška i druge pesnike i umetnike.

Pišući knjigu „Kolo, kolo, naokolo“, koja će izaći do kraja godine u izdanju RTS-a povodom pola stoleća Brankovoga kola, otkrio sam da je Duško Radović pre četrdeset godina u Karlovačkoj gimnaziji, pred Laslom u publici, rekao jednu podignutu rečenicu: „Branko Radičević imao je tu istorijsku čast i sreću da bude među prvima na početku naše političke i kulturne revolucije.“ Govorio je Radović tada i o pevanju i pisanju, prohujalom i novom, pominjao Njegoša i Jakšića, i ponovio svoj predlog da bi „Brankovo kolo trebalo da dodeljuje neku vrstu priznanja onim ljubiteljima života i pesama, koji najviše liče na Branka.“ Biće da je Laslo tada u svečanoj sali Karlovačke najviše ličio na mlađanoga Branka, pa primetivši ga kako sija, Duško Radović ponovio svoj predlog. Šest godina potom, na 17. Brankovom kolu, Blašković se ovenčao „Pečatom varoši sremskokarlovačke“, zajedno sa Ljupkom Račićem iz Banjaluke i Tomislavom Domovićem iz Zagreba.

Tri decenije već, sa Srpskim filozofskim društvom organizujemo simpozijum na Brankovom kolu, ove godine na temu „Filozofija i nova realnost“. Mnogo značajan program povodom kojeg ostaje štampana knjiga vrednih izlaganja. I ove godine, na spisku, tridesetak istaknutih filozofa: Mišo Kulić, Jovan Babić, Una Popović, Zoran Avramović, Slobodan Kanjevac, Divna Vuksanović, Duško Prelević, Rade Kalik, Milenko Bodin, Višnja Knežević, Savo Laušević, Stojan Šljuka, Zoran Dimić, Brankica Popović, Drago Perović i drugi. Program koji daje poseban ton Brankovom kolu i podseća ljude koji dosad nisu znali da je Branko Radičević, po odlasku s bratom Stevanom iz Sremskih Кarlovaca u Temišvar (1843-1845) studirao „mudroljubije“, to jest filozofiju.

Na simpozijumu na 51. Brankovom kolu, poznati filozof Mišo Kulić iz Sarajeva istakao je da „u ovom dramatičnom trenutku istorije u kojem su konsekvence apsolutizacije neoliberalne ideje o tržišnoj supstanci čovjeka i društva svojim ugrađenim instrumentima pohlepe pripremile i aktuelnu opasnost od neposredne globalne katastrofe, da se jasno pokazuje da su pretenzije neoliberalizma od početka bile sadržane u pokretanju procesa stvaranja arhitekture jednog novog totalitarnog svijeta čijom apsolutnom dominacijom nijedan segment čovjeka i društva ne bi ostao bez potpune kontrole“. I dodao da je „to razlog zašto se mi danas suočavamo sa novom stvarnošću u kojoj su demokratija, politika, društvo, nauka, umjetnost, kultura, sloboda, obrazovanje, moral, porodica postali gotovo potpuno ispražnjeni od svog izvornog humanističkog značenja, te da se upravo zbog toga one po prvi put u istoriji i javljaju kao neprijateljske čovjeku“.

NA KOZARI

I ove, kao i prošle godine, baš u dan održavanja Filozofskog simpozijuma na 51. Brankovom kolu, 16. septembra, morao sam da odem na jubilarne 50. „Književne susrete na Kozari“, u Prijedor, u moj zavičaj, gde sam završio osnovnu i srednju školu, a na rekama Gomjenici i Sani propevao prve stihove čitajući najslađe knjige detinjstva u smenama neverovatnih godišnjih doba u Potkozarju. Kao domaćinu na Brankovom kolu, nije mi bilo lako ne pozdraviti i ove godine drage filozofe i poželeti im uspešan rad pri dolasku u sad već njihove Sremske Karlovce. Od saradnika čuo sam da je filozofski simpozijum odlično protekao sa boemskim ručkom na Stražilovu.

Moralo se, velim, na Kozaru. Prošle godine sam na njenom vrhu, na Mrakovici, u okviru centralnog „Poetskog časa“, premijerno pročitao poemu „Šesnaest godina razapet na velikome drvenom krstu na Mrakovici“. Naime, opštinski organizatori, čitaj – političke gazde grada (na čelu sa namrgođenim gradonačelnikom) oduvali su me kao nagaženi suvi list niz kaldrmu, šesnaest godina namerno me nisu pozivali verujući da će mi se tako ime zatrti u zavičaju. Zašto? Zato što sam javno branio pesnika Dragana Kolundžiju kome takođe nisu dali deset godina primirisati na njegovu Kozaru, koju je opevao bolje od svih savremenih pesnika na srpskom i inim jezicima. A kako i ne bi opevao, kad je kao četvorogodišnje dete gledao, „velikim i malim okom“, kako ustaše i nemački zločinci spaljuju mu kuću i celo njegovo Vodičevo na Kozari.

Elem, prošle godine pročitah na Kozari tzv. opasnu poemu „Šesnaest godina razapet…“. I, neće (ne sme) potom da je objavi mladi i ambiciozni književni list „Srp“ iz Prijedora, koji je uveliko po odjeku nadišao lokalni karakter. Odbijaju i „Nezavisne“ u Banjaluci, neće niko. Međutim, objavi poemu beogradski „Blic nedelje“. I raščulo se za tu poemu, naveliko. A nedavno, gle, izašla poema i u časopisu „Sutra“ u Banjaluci, kod Ranka Preradovića, velikog svedoka zasnivanja „Književnih susreta na Kozari“.