ŠTA JE EKOLOŠKI RASIZAM I KOJE SU NAJVEĆE PRETNJE ZA NAŠU ZEMLJU? Profesor Nadić objašnjava kako je ekologija postala “neizostavni deo politike”

– S druge strane, “ekologija” je ušla u neki svoj zenit. Ona je postala ne moderna, nego moda. Ono što svako želi da nosi ili ima dok ta moda ne prođe. Ekologija u Srbiji doživljava svoju specifičnu “postpolitizaciju”. Svetski radikalni ekologizam koji poznajemo iz prošlog veka prerastao je u jednu vrstu urbanog ekološkog pokreta delimično utemeljenog na “selfi” kulturi gde kvazi “selebriti” ličnosti žele ili misle da vode ekološki prihvatljiv život. Ono što danas vidim jeste postojanje specifičnih, posebnih i često sebičnih interesa.

Podela na sivu i zelenu Srbiju

Srbija nije izuzeta iz tog procesa?

– Nije. Ekološki aktivisti nastaju preko noći upravo zato što je ekologija u modi, a oni sami u toj situaciji izlaze iz socijalne anonimnosti. Javne ličnosti pomoću ekologije žele da obnove svoje davno izgubljene medijske pozicije ili da ih tek uspostave. Bivši političari iz svih bivših režima koje poznajemo u Srbiji su ušli u ekologiju željni svoje političke reafirmacije. Ono što mogu da očekujem u budućnosti jeste da se umesto tradicionalne podele na prvu i drugu Srbiju stvori neka nova podela na sivu i zelenu Srbiju. Jedna nova politička podela koja ne donosi i neće doneti suštinski pozitivne rezultate. Umesto politizacije i trendizacije ekologija, pa i ekološka politika Srbije mora biti utemeljena na jednoj vrsti zelenog političkog konsenzusa, a ne na razdoru. Koliko god to sada nerealno izgleda to je jedina opcija za zaista zelenu i održivu Srbiju kao jednu vrstu političkog jedinstvenog cilja, a ne političkog razdora.

Stanje je više nego alarmantno

Mnogo se govori o klimatskim promenama, globalnom zagrevanju, pretnjama po planetu. Koliko je stanje zaista alarmantno?

– Stanje je više nego alarmantno. Mislim da ulazimo u dva kontradiktorna procesa kada su u pitanju klimatske promene. Prvi je svakako to što su politički i ekonomski lideri sveta shvatili opasnost od klimatskih promena. Ali ne kao opasnost shvaćenu po pitanju sve učestalijih promena klime i posledice po prirodni svet već kao opasnost po svetski socijalni mir i blagostanje. Ugrožavanje socijalnog mira, iz bilo kog razloga, je neka vrsta omče oko vrata globalnog političkog života. Klimatske promene upravo kao svoju političku posledicu mogu da stvore niz socijalnih i političkih pokreta koji će imati želju da menjaju sistem jer su nezadovoljni političkom indiferentnošću i sporošću donošenja političkih odluka koje se odnose na klimatske promene. U ovom procesu vidljiv je specifičan ekološki rasizam kao proizvod političkog i ekonomskog. Naime, ekonomski i politički jake države, iako se javno zalažu za ekološko spasavanje sveta, ipak prvenstveno misle na sebe i svoje nacije i svoj socijalni mir.

Drugi proces

Tu je i drugi proces…

– On je suprotan prvom, u nekim elementima, pokazuje da svet, u uslovima svetske energetske krize i buduće krize hrane, ne može još uvek da uspostavi sistem koji će u potpunosti isključiti fosilna goriva. Tako da će se klimatske promene nastaviti i u bližoj pa i u daljoj budućnosti i biće sve dramatičnije u svojim pojavnim oblicima. To samo pokazuje koliko je naša civilizacija zapravo krhka i nestabilna. Rešavanje klimatskih promena, njihovo ublažavanje, nije nešto što se može rešiti u sledećim decenijama, jer zapravo ono što smo gužvali nekoliko stotina godina nije moguće ispeglati u narednih nekoliko decenija. Zato je, na neki način i stvorena jedna specifična politička floskula “adaptacija na klimatske promene”, gde zapravo deklarativno želimo da nešto rešimo ali se ne trudimo preterano.

Ne možemo još bez fosilnih goriva

Gde je tu Srbija? I može li ste ova problematika posmatrati separatno, za svaku državu odvojeno? Šta su najveće pretnje za našu zemlju?

– Srbija se ne može posmatrati odvojeno od sveta i Evrope kada su u pitanju klimatske promene. Prvo, zato što klimatske promene ne poznaju političke granice, a drugo što je sudbina, odnosno, budućnost čovečanstva povezana. Mi ovde govorimo o pojavi “ujedinjenog čovečanstva” koje će hteti ili ne, morati da podeli probleme i da ima istu sudbinu. U Srbiji su ekološki problemi dugi niz decenija ignorisani. Politika i ekonomija nisu bile motivisane da se bave fenomenom klimatskih promena i na neki način nas je vreme pregazilo u jednom trenutku. Mislim da se stvari sada radikalno menjaju na bolje. Građani postaju sve više svesni posledica klimatskih promena. Pre svega iznenadnih promena vremena, ali onih dubljih posledica kao što su suše i poplave. Politika na neki način sledi građane u Srbiji, i situacija je mnogo bolja nego pre nekih dvadesetak godina. Postoji politička volja za rešavanjem tih posledica, ali postoji isto tako i otežavajuće okolnosti. Mi nismo ekonomska velesila i naš ekološki preporod zapravo zavisi od čistih, i skupih, tehnologija. Ma koliko želeli da se odreknemo u Srbiji fosilnih goriva, to sada trenutno nije moguće. Ali ta nemogućnost ne znači da treba da se istovremeno odričemo i čistih, zelenih, odnosno održivih izvora energije. Mislim, da je jedan ključni trenutak u Srbiji propušten. Kada je početkom ovog veka urađena ekonomska tranzicija istovremeno je propuštena ekološka tranzicija i političkog sistema i ponašanja ljudi.

Ekološka empatija i ekološka apatija

Da li građani i građanke razumeju klimatske promene, da li imaju razvijenu svest o tome? Šta svako od nas može da uradi da pomogne planeti?

– Mislim da su ljudi i više nego dobro upoznati sa klimatskim promena. I svakako da ih razumeju. U proteklih desetak godina mnogo se toga promenilo. Prvo, informacije o tome šta su i koje su posledice klimatskih promena su jasnije, jednostavnije i vidljive. Te informacije su ključne jer one nisu usmerene na prethodno rečenu “adaptaciju na klimatske promene” već su upućene na borbu protiv klimatskih promena. To znači informacije koje su nam potrebne da promenimo ponašanje, u svakodnevnom životu kako bi u toj borbi makar smanjili svoj uticaj na klimatske promene, od recikliranja, smanjivanja đubreta, štednje vode i energije. Tako da se radi o jednoj specifičnoj promeni ekološke svesti u Srbiji, koja je nekad išla od toga da je sve beskonačno i neograničeno do ovog danas da budućnost neće biti baš sjajna. Drugi problem jeste, i kod nas u Srbiji ali u svetu, da ne postoji dovoljno ekološke empatije. Da li smo spremni da se danas odreknemo nečega da bi buduće generacije nešto imale, odnosno da bismo njima nešto ostavili u budućnosti? Nedostatak ekološke empatije prati ekološka apatija.

Moramo da smanjimo naše apetite i želje

Ekonomski rast i zaštita životne sredine nisu nespojivi. Možemo li i kako da pomirimo, s jedne strane industrijalizaciju i potrebu za ekonomskim rastom, a s druge očuvanje životne sredine?

– Industrijalizacija i ekonomski rast s jedne strane i ideja i potreba za očuvanjem životne sredine nisu nespojive pojave. Ne radi se i ne mora da se radi o odustajanju od jednog od ova dva cilja. Ali moramo biti svesni da nećemo morati da se odričemo od nečega već da ćemo morati da smanjimo naše apetite i želje. Ekonomski rast, društveni prosperitet i socijalni mir nisu večni sa našim ponašanjem kakvo ono danas jeste. Isto tako moramo da shvatimo da životna sredina nije vrednost sama po sebi, sa svim svojim lepotama i različitostima. Ona je ipak za našu civilizaciju upotrebna vrednost, koja će se i dalje u budućnosti izražavati kroz ekonomske kategorije. Međutim, moramo biti svesni činjenice, koja je neka vrsta ekološkog imperativa, da priroda može bez nas ali da mi ipak kao ljudska vrsta ne možemo bez prirode. Zato očuvanje životne sredine i pažljivo planiranog ekonomskog rasta jeste jedna vrsta političkog uputstva za opstanak.