Simulacija od 1.000 godina otkriva šta bi moglo da spase civilizaciju od propasti

Fermijev paradoks postavlja pitanje: ako u svemiru osim naše postoje i druge civilizacije, zašto još nismo stupili u kontakt sa njima?

Istraživači koji proučavaju ovaj paradoks, poznat i kao Velika tišina, uglavnom ukazuju na dva moguća objašnjenja. Prvo je da je inteligencija možda “suštinski retka”, piše Celia Blanco, autorka novog istraživanja posvećenog ovom pitanju.

Drugo objašnjenje nalazi se u središtu rada Blanco i njenih kolega: “Iako inteligencija može da se pojavi, tehnološke civilizacije obično kratko traju i nestaju usled samouništenja izazvanog ekološkim kolapsom, sukobima ili drugim sistemskim nestabilnostima.”

Međutim, samouništenje ne mora nužno da znači potpuno uništenje.

Blanco i njen tim smatraju da bi svemir mogao da bude pun tehnoloških civilizacija koje se razvijaju, doživljavaju kolaps, obnavljaju se i ponovo napreduju, provodeći duge periode u tehnološkom mirovanju. Ako je tako, to bi moglo da objasni kosmičku tišinu koju trenutno doživljavamo.

Na kraju krajeva, čovečanstvo je sposobno da putem savremene tehnologije komunicira sa drugim svetovima tek otprilike stotinak godina.

Ovo nije samo filozofska ideja. Proizlazi iz novog modela moguće tehnološke budućnosti Zemlje, koji simulira deset različitih scenarija tokom narednih 1.000 godina. Scenariji se razlikuju prema načinu upravljanja, dostupnosti resursa i otpornosti društva, od relativno stabilnog i ravnopravnog “Zlatnog doba” do društava suočenih sa ozbiljnim nedostatkom resursa ili tehnološkim rizicima.

Sami scenariji su veoma zanimljivi. Kako ih istraživači opisuju, Zlatno doba predstavlja stabilno i ravnopravno društvo sa obiljem resursa, u kojem se tehnološki razvoj nastavlja bez kolapsa.

“Out of Eden” predstavlja decentralizovano društvo u kojem ljudi i mašine skladno žive sa prirodom, dok je “Ouroboros” hijerarhijska civilizacija koja neprestano raste, doživljava kolaps i ponovo se razvija. Zanimljivo je da upravo ti ciklusi propadanja i obnove podstiču njen dalji razvoj i omogućavaju joj da postane stabilnija.

“Living with the Land” predstavlja kulturu sa malim uticajem na životnu sredinu, ograničenu ekološkim granicama. Ona u početku prolazi kroz fazu tehnološkog razvoja, ali zatim često doživljava duboke kolapse i oporavke. U kompletnom naučnom radu predstavljeno je još šest scenarija.

Istraživači su sproveli po 200 simulacija za svaki scenario, dozvoljavajući civilizacijama da se razvijaju sve dok ne potroše svoje resurse ili dok ih nasumično generisana egzistencijalna pretnja, poput ekološke katastrofe ili tehnološkog kvara, ne dovede do kolapsa.

Nakon toga, neke civilizacije mogle su da se oporave, u zavisnosti od toga koliko je tehnologije i resursa preživelo i koliko brzo je društvo moglo ponovo da se izgradi.

Istraživači su uveli pojam “duty cycle”, koji označava udeo vremena tokom kojeg civilizacija ostaje tehnološki aktivna. Ovaj procenat se drastično razlikovao između simuliranih budućnosti i kretao se od približno 38 do 100 odsto vremena.

Dva scenarija, “Zlatno doba” i “Out of Eden”, tokom simulacija nikada nisu doživela kolaps. Međutim, sedam od deset scenarija završilo se kolapsom u svakoj pojedinačnoj simulaciji.

Scenario “Living with the Land”, na primer, imao je tehnološku aktivnost tokom samo 38 odsto vremena, dok je civilizacija iz scenarija “Ouroboros” prolazila kroz ponavljane cikluse kolapsa i oporavka, ali je ipak ostajala tehnološki aktivna tokom čak 87 odsto vremena.

Drugim rečima, razvoj tehnološke civilizacije ne mora nužno da bude jednosmerno putovanje od kamenog doba do osvajanja svemira, niti od tehnološke sofisticiranosti direktno do izumiranja. Civilizacija bi mogla više da podseća na plamen koji se naizmenično razbuktava i slabi.

To je važno za potragu za vanzemaljskom inteligencijom, jer astronomi moraju da otkriju civilizaciju upravo u periodu kada ona proizvodi signale ili tehnologiju koju je moguće registrovati.

Istraživači su zato uveli koncept efektivnog trajanja mogućnosti detekcije. Njime se prilagođava poznati faktor dugovečnosti iz Drejkove jednačine, čuvenog modela za procenu broja civilizacija u Mlečnom putu koje bi mogle da budu otkrivene, tako što se uzimaju u obzir periodi tokom kojih civilizacija nije tehnološki aktivna.

Ako civilizacija, na primer, provodi samo 40 odsto svog postojanja proizvodeći tehnologiju koju možemo da otkrijemo, njen stvarni vremenski period za detekciju mnogo je kraći nego kada bi neprekidno emitovala signale tokom istog ukupnog životnog veka.

Ako su dve civilizacije tehnološki aktivne samo povremeno, mogućnost da se njihovi aktivni periodi vremenski poklope može postati veoma mala.

To bi moglo da ponudi novi način razmišljanja o Fermijevom paradoksu, odnosno prividnom odsustvu signala vanzemaljskih civilizacija uprkos ogromnoj starosti i veličini svemira.

Model, međutim, pruža i mnogo praktičniju lekciju za nas na Zemlji.

Od svih analiziranih parametara, dva su imala najveći uticaj na to da li će civilizacija dugoročno ostati tehnološki aktivna: brzina kojom troši resurse i količina resursa koju može da obnovi nakon kolapsa.

Čak i male promene oko određenih kritičnih granica mogle su da izazovu nesrazmerno velike promene u dugoročnoj otpornosti civilizacije.

To ukazuje na nekoliko konkretnih mera koje bi mogle da budu važne i za čovečanstvo: smanjenje potrošnje resursa, očuvanje znanja i infrastrukture i stvaranje uslova koji bi budućim generacijama omogućili da se lakše oporave nakon velike katastrofe.

Autori navode da bi rešenja mogla da uključuju sve, od decentralizovane infrastrukture do svojevrsnih “kompleta za oporavak” nakon apokalipse. To bi bile pažljivo sačuvane zbirke ključnih znanja namenjene ubrzavanju obnove društva nakon kolapsa, sa informacijama o poljoprivredi, medicini, energetici i komunikacijama.

Kao dobar primer ovakvog pristupa autori navode Svetsku banku semena na Svalbardu, u kojoj se čuvaju semena biljaka iz različitih delova sveta kao zaštita za budućnost.

Ipak, ova velika ideja ima i veoma važno ograničenje.

Simulacije se zasnivaju na scenarijima zamišljenim za Zemlju i uključuju značajna pojednostavljenja, među kojima su linearni tehnološki razvoj i unapred određene stope iscrpljivanja resursa.

Sve je zasnovano na ljudskim oblicima organizacije i društvenim strukturama. Vanzemaljska civilizacija bi, koliko znamo, mogla da bude organizovana više poput pčelinje košnice ili jata delfina.

Pored toga, istraživanje je trenutno objavljeno kao preprint, što znači da još nije prošlo stručnu recenziju.

Ništa od ovoga nije predviđanje da će čovečanstvo doživeti kolaps i zatim se ponovo izgraditi, niti predstavlja dokaz da se vanzemaljske civilizacije kriju negde u svemiru.

Reč je o detaljno osmišljenom načinu razmatranja ovog pitanja i pokušaju da se na njega odgovori na osnovu onoga što trenutno znamo.

Ipak, rezultati pružaju još jedno moguće objašnjenje zašto do sada nismo stupili u kontakt sa vanzemaljskom civilizacijom, a ono je zasnovano na idejama koje su prilično lako razumljive i primenljive čak i na budućnost našeg sopstvenog društva.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com