Neobična veza između izmišljenog prijatelja iz detinjstva i jezivog osećaja u odraslom dobu

Ako ste kao dete imali izmišljenog prijatelja koji je hodao pored vas i igrao se sa vama, verovatno ste ga vremenom ostavili za sobom.

Naučnici su sada otkrili vezu između tog iskustva iz detinjstva i osećaja koji imaju neki odrasli, da je neko u blizini iako su potpuno sami.

Pitanje ide dalje od toga kako izmišljamo društvo. Istraživače zanima kako dolazimo do osećaja da taj neko zaista deli prostor sa nama.

Da bi to ispitali, okrenuli su se sećanjima odraslih na detinjstvo. Ljude koji su pamtili izmišljene prijatelje pitali su o zajedničkim doživljajima, pa i o tome gde su ti drugari obično stajali. Taj detalj bi mogao da objasni kako izmišljeni lik dobija mesto pored nas i da li tu ulogu ima svest o sopstvenom telu.

Analizirani su odgovori 185 odraslih okupljenih preko Univerziteta ekonomije u Izmiru u Turskoj, koji nisu imali psihijatrijske ni neurološke dijagnoze. Njih 45 se sećalo da je imalo izmišljenog druga.

Svi su popunili upitnik o tome koliko su često tokom prethodnog meseca osećali tuđe prisustvo bez jasnog čulnog dokaza. Oni koji su pamtili izmišljene prijatelje imali su u proseku 25,51 poen, a ostali 20,07, na skali od 15 do 75. Viši rezultat značio je češće ovakve doživljaje. Razlika ukazuje da su odrasli sa takvim sećanjima u tom periodu bili skloniji da osete nečije prisustvo.

Sećanja iz detinjstva otkrila su i zanimljiv prostorni obrazac. Izmišljeni drugari najčešće su pamćeni ispred ili pored tela. Od 114 procena udaljenosti, njih 76 smestilo je drugara na manje od 70 centimetara.

To znači da se oko dve trećine procena nalazi unutar granice koju je studija odredila za prostor neposredno oko tela. Istraživači ga zovu peripersonalni prostor, a to je zona koju koristimo kad posežemo za nečim, krećemo se i komuniciramo sa drugima.

Autori pretpostavljaju da su izmišljeni prijatelji možda povezani sa načinom na koji mozak predstavlja telo i okolinu, pa zamišljeni drug dobija svoje mesto upravo u tom prostoru.

Raniji eksperimenti sa robotima daju naslutiti kako signali iz tela mogu da doprinesu osećaju da je neko pored nas. Učesnici su tada pomerali ruke dok ih je robot dodirivao po leđima. Kad su istraživači ubacili kratko kašnjenje između pokreta i dodira, neki su osetili da im neko stoji iza leđa. Objašnjenje je bilo da su suprotstavljeni signali naveli mozak da osete nastale iz sopstvenih pokreta pripiše nekom drugom.

Nova studija ukazuje da su i izmišljeni drugari iz detinjstva i osećaj prisustva kod odraslih možda povezani sa doživljajem tela i prostora oko nas. Ipak, postoji zanimljiva razlika u tome gde se ta iskustva odvijaju. Izmišljeni prijatelji su obično pamćeni ispred ili pored tela, dok raniji radovi osećaj prisustva kod odraslih najčešće smeštaju iza leđa ili sa strane.

Istraživači nude jedno moguće objašnjenje. Izmišljeni drugari možda zauzimaju prostor pogodan za razgovor licem u lice i igru. Prisustvo iza leđa moglo bi da potiče od nejasnih telesnih osećaja čiji izvor ne možemo odmah da proverimo pogledom. Ovo su samo pretpostavke, anketa ih nije direktno proveravala.

Nalazi se oslanjaju i na sećanja odraslih. Pošto istraživači nisu pratili decu dok su odrastala, ne mogu da tvrde da izmišljeni drugari izazivaju kasnije doživljaje prisustva. Većinu učesnika činile su žene, svi su okupljeni preko jednog univerziteta, a prostorni rezultat zavisio je od izbora načina analize.

Učesnici su znali da se studija bavi izmišljenim prijateljima, što je moglo da pojača uočenu vezu. Autori upozoravaju da bi efekat mogao biti slabiji ako se istraživanje ponovi bez otkrivanja teme pri regrutovanju.

Rezultati ne dokazuju postojanje duhova. Pružaju, međutim, način da se ispita kako nas mozak navodi da osećamo da prostor delimo sa nekim.

Praćenje dece tokom godina moglo bi da pokaže da li sklonost koja stoji iza izmišljenih prijatelja traje i u odraslom dobu i kako se taj osećaj menja dok odrastamo.

Izvor/ Saznaj više: sciencealert.com