Ruška je bila prva Tomina ljubav i neprebol: Za nju je napisao legendarnu pesmu “Oj, Ciganko moja”

Toma Zdravković je tokom svog života otpevao brojne pesme za koje su se vezali mnogi ljudi. Jedna od popularnijih je “Ciganka”, a kako je nastala, popularni pevač je ispričao za potrebe feljtona “Devojke koje su me ostavljale”, što je zabeležio Milenko Radulović 1972. godine.

Priču Tome Zdravkovića o ovoj numeri prenela je Fejsbuk stranica “Tomislav Toma Zdravković”. Šta je pevač davne 1972. godine rekao, prenosimo vam u celosti.

“Godina 1962. Još uvek sam bio nepoznat poput mnogih drugih kafanskih pevača. Svakim danom bivao sam sve više razočaran u sebe, u ono što sam do tada postigao, u ljude s kojima sam radio, u kafanu, u konobare, u moje šefove. Kao i svakom drugom kafanskom pevaču, i moja budućnost mi nije izgledala ružičasto. Nesigurnost posla kojim se bavim ostavljala je duboke tragove u mojoj duši tih godina. Te, 1962. godine, pevao sam sa orkestrom Žike Ilića u jednom niškom lokalu. Pošto je to bio jedan od boljih orkestara, nastupali smo u hotelu “Park”. Već u to vreme imao sam nekih 20 svojih kompozicija koje sam pevao svake večeri. Jednog dana u posetu svojim roditeljima došla je kćerka šefa orkestra, Žike Ilića, koja se zvala Ruška. Bila je veoma mlada i lepa devojka. Učila je muzičku školu. Svake večeri je sedela s nama u društvu i slušala kako pevam. Blizina i mogućnost da je često viđam učinili su svoje. Ruška je volela neke moje kompozicije. Kasnije mi je priznala da sam ja bio i razlog zbog kojeg je svake večeri dolazila u lokal da sluša muziku. Kasnije su njeni roditelji shvatili da se u njoj nešto dešava, da se rađa neka simpatija, ljubav prema meni. I njena majka, Rada Ilić, koja je i sama pevala s nama, odjednom je zabranila Ruški da dolazi za naš sto. Ruška je ostajala u svojoj sobi, tužna, nesrećna… Setio sam se da je jedina mogućnost da s Ruškom budem u kontaktu moja pesma, kompozicije koje je ona volela. Pevao sam, iz sveg glasa, trudio se da me čuje u svojoj sobi… Onda su za nas nastupili teški dani. Skrivali smo se od njenih roditelja i bilo je vrlo teško naći mogućnost da budem što više s njom. Osećao sam da mi telo gori zbog nje, da sam pun neke ljubavi, želeo sam da sagorim u njenom zagrljaju. Posle nekih mesec dana, osetili smo da više ne možemo jedno bez drugog. Skovali smo plan da krajem meseca pobegnemo, da potražim neki novi angažman, da budemo sami… da se venčamo. Ali, do kraja meseca ostalo je nekih petnaestak dana. A do tada je trebalo i dalje da se krijemo. Imao sam tada 24, a Ruška tek 18 godina. To skrivanje koje je trajalo danima, postajalo je za mene i za nju sve teže. A onda su nas odjednom njeni roditelji “uhvatili” na jednom izletu. Kad je njena majka shvatila da je stvar između mene i Ruške postala veoma ozbiljna, da smo zaglibili u jednu veliku ljubav, gospođa Rada je shvatila da Ruška može mnogo da pogreši u svom životu ako pođe sa mnom. Na svaki način nastojala je da prekine našu ljubav, pa je našla najbolje rešenje. Već sutradan kompletan orkestar dao je otkaz da bi izbegli bilo kakvu slučajnost da ja i Ruška ne pobegnemo. U takvoj situaciji za mene je bilo strašno da shvatim da će Ruška otići, jer sam je voleo više nego sebe. Ali, pošto sam bio kafanski pevač bez perspektive, znao sam da je skoro nemoguće razgovarati s njenim roditeljima o nekoj čvršćoj vezi sa Ruškom. Jednog popodneva, kad su Rušku spremali na put za Beograd, došli su kod mene njeni roditelji da traže da ja nađem neku drugu devojku koja bi bila sa mnom u sobi i kako bi se Ruška uverila da s njom nisam mislio ništa ozbiljno. Taj predlog me je strašno pogodio. Rušku sam voleo svim svojim bićem i nisam hteo da joj nanesem bol. Sutradan, pred njihov odlazak, Ruška me je nekoliko puta zvala telefonom. Na jedan od mojih poziva javila se njena majka. Opet me je molila da na svaki način oslobodim Rušku. Molila me je da preko telefona kažem voljenoj devojci da od naše veze nema ništa, da ja imam drugu devojku, koju volim i s kojom imam ozbiljnih planova. Pokušao sam. Pozvao sam Rušku telefonom. Ali, samo što sam počeo izmišljenu priču, ona je to shvatila i zatvorila telefon. Bio je to kraj naše ljubavi. Iste večeri spakovao se kompletan orkestar i sa Ruškom otišao za Beograd jer su se uplašili da ona usput ne napravi neku glupost. Negde posle ponoći sišao sam u kafanu. Bila je prazna, bez gostiju. Bio sam sâm. Seo sam za klavir. Razmišljao sam o Ruški i svirao neke kompozicije koje su se njoj dopadale. Nisam bio svestan da sam u jednom trenutku počeo da sviram nešto što me nije podsećalo ni na jednu moju kompoziciju. Obratio sam malo više pažnju i napisao melodiju koja je bila vrlo simpatična za slušanje. Pošto nisam mogao odmah da napišem tekst, da ne bih zaboravio, nazvao sam je “Ciganka”. Posle nekoliko meseci, kad sam sreo Rušku, pošlo mi je za rukom da joj ispričam sve što se dogodilo između nas i zbog čega smo se rastali. Te noći, posle našeg novog susreta, napisao sam tekst za već postojeću muziku “Ciganke”. Inspiracija se rađala ovako: Noć je bila hladna, kišovita… Sedeo sam u krevetu umotan u debelo ćebe i razmišljao. Slušao sam izvesno vreme dobovanje kišnih kapi po mom prozoru. Sve oko mene je bilo tužno. U jednom trenutku prisetio sam se svog novog susreta s Ruškom. Kao film, počelo je da mi se vraća sećanje iz vremena naše ljubavi. San me polako hvatao. Lebdeo sam zamišljen u svoju tugu, u svoju sudbinu. Prisećao sam se teških trenutaka doživljenih za kafanskim mikrofonom, stotine razbijenih čaša, prljavih stolnjaka, razbijenih noseva. Grizlo me je nešto u grudima, hteo sam da prekinem sa svim u toj jednoj noći. Sati su brzo odmicali. Dan se već približavao. Nisam mogao ni da zaspim, niti da se rasanim. Ruška mi je svakog časa odvlačila pažnju. Setio sam se u jednom trenutku one pesme, onih divnih taktova koje sam nekada zapisao u maloj notnoj svesci. Setio sam se one reči “Ciganka” kojom sam krstio pesmu posvećenu izgubljenoj ljubavi, izgubljenoj Ruški, izgubljenim danima, nesreći, sudbini Tome Zdravkovića… Reči, reči, mučile su me reči. Trebalo je u nekoliko stihova izreći jednu veliku ljubav, prepričati tri meseca provedena u naručju jedne devojke. Bilo mi je teško. Mučio sam se. Kako početi? Bol me je razdirao. Hteo sam da čujem neku muziku, ali nisam imao čak ni običan tranzistor. Odjednom, nešto se u meni rađalo. Bol iz grudi iščezao je u jednom trenutku. Postao sam svežiji. Izgovorio sam glasno jednu rečenicu i osetio da je to ono što sam želeo. Bila su to dva stiha koja sam kasnije iskoristio u pesmi kao refren: “Idite svi, dovraga sve, plačem, al’ nema, nema nje.” Ponavljao sam to nekoliko puta. A onda su kao niti počeli da se rađaju stihovi. Beležio sam reči na običnom novinskom papiru. Bila je to jedna teška, neprospavana noć. Sutradan sam bio umoran kao da sam čitave noći radio težak fizički posao. Ta pesma postala je deo mene. Čuvao sam je ljubomorno, skrivajući godinama i reči i note na dnu mog starog kofera. Za divno čudo, kad sam kasnije snimio tu pesmu, ona je vrlo brzo postala hit. Pevala se po kafanama, ljudi su lomili čaše slušajući je. “Ciganka” je kompozicija koja mi je prokrčila put u pevanju i muzici. Za samo mesec dana prodata je u tiražu od 150.000. Postao sam popularan, slavan. Ljudi su me tražili na sve strane. Svi su tražili da pevam pesmu koju sam najbolje i osećao. Dok sam pevao “Ciganku” u mojim mislima uvek je bila Ruška. Ali to niko nije mogao da primeti. I dan-danas kad se setim te devojke, te naše propale ljubavi, u meni se nešto probudi, zadrhtim, kažu da mi oči zacakle… Možda je to pesma koju najviše volim, s kojom sam uvek.”

(Telegraf.rs)