Povratak orlova krstaša u Srbiju: Za svega jednu deceniju, populacija se uvećala sa jednog gnezdećeg para na preko 30

Put od ivice opstanka 2017. godine do današnjih ohrabrujućih brojki iziskivao je godine danonoćnog rada na terenu i sveobuhvatnu zaštitu našeg nacionalnog simbola

U osvit svake godine, tek što prođu božićni praznici, opremljeni dvogledima, durbinima i fotoaparatima, desetine članova, saradnika i volontera Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) razmile se po čitavoj zemlji.

Njihov primarni cilj je da popišu ptice vodenih staništa, od pataka i gusaka preko galebova do ždralova.

Ali u Vojvodini, oni upiru pogled i ka drveću na kopnu, pažljivo tragajući za jednim važnim nacionalnim simbolom – orlovima krstašima koji su kritično ugroženi. Ovaj poduhvat traje čitave godine – a ovogodišnji bilans sada je dostupan.

„Ove godine smo na teritoriji Vojvodine pronašli više od 30 gnezdećih parova orlova krstaša”, otkriva za portal Klima101 Mirjana Rankov iz DZPPS-a. „Prethodne ih je bilo 20, što je porast populacije za 50%.”

Međutim, koliko god ovo delovalo impresivno, rezultati su još upečatljiviji kada se vratimo u 2017. godinu. Naime, pre svega jedne decenije, krstaši su bili na ivici izumiranja: u Srbiji je živeo samo jedan jedini gnezdeći par – Bora i Eržika sa severa Banata.

„Prezadovoljni smo”, dodaje Rankov, ornitološkinja i članica ekipe koja, između ostalog, direktno na terenu broji i beleži ptice.

„Posmatramo da li je sve u redu i da li krstaši drže teritoriju, kao i da li su se se pojavile nove ptice. U tom podvigu pomažu nam i poljoprivrednici, lovci i meštani koji nam javljaju informacije gde su ih videli, što mi proverimo i zabeležimo.”

Koji su vodeći rizici za orlove krstaše?

Orlovi krstaši su krupne ptice grabljivice: uz dužinu tela od preko 80 centimetara i težinu između 2,5 i 4,5 kilograma, njihov raspon krila dostiže i preko dva metra.

Boja perja menja im se sa starošću – ptići su svetlosmeđi, dok su odrasli primerci uglavnom tamnobraon, maltene crni, sa karakterističnim zlatnim ili svetložutim nijansama na potiljku i zadnjem delu vrata. Kandže mogu biti veće od medveđih: oštre su i sivo-crne, prilagođene lovu i držanju plena. Njihov snažan i zakrivljen kljun, u osnovi plavkasto-siv, završava se gotovo crnim vrhom.

Sve ove karakteristike upućuju na to da su krstaši izuzetni lovci, a istovremeno i simbol snage i slobode. I kao takvi krase grb Srbije.

Ali čak ni to nije garantovalo opstanak ovoj, slovom zakona, strogo zaštićenoj vrsti.

„Nagli pad populacije orlova krstaša počeo je još devedesetih godina i zadržalo se svega nekoliko parova na Fruškoj gori i u Deliblatskoj peščari”, otkriva Mirjana Rankov.

Onda je – pre desetak godina – knjiga orlova krstaša spala na dva slova, već pomenute Boru i Eržiku koji su se naselili blizu sela Srpski Krstur.

Kako objašnjavaju iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije, Vojvodina je pretvorena u veliku njivu: „Uništava se veliki broj stabala, slatinska i šumostepska staništa, kakva preferiraju orlovi krstaši, uzurpiraju se, a njive ukrupnjavaju. Upravo je ovaj gubitak staništa najproblematičniji.”

Domovina orlova krstaša u Srbiji, Vojvodina, jedna je od najmanje pošumljenih regija u Evropi. A povezanost protagonista ove priče sa drvećem krije se već u njihovom imenu: pretpostavlja se da su krstaši naziv dobili po tome što svoja gnezda često svijaju na stoletnim hrastovima, tzv. zapisima, koji na sebi imaju urezan krst i koje naš narod smatra za svetinju.

U moderno doba, zapisa je nažalost u vojvođanskim atarima sve manje, ali preferencija orlova krstaša u ravnicama ostaje ista – visoko, dugovečno, pretežno usamljeno i izolovano drveće, bilo da ima krst ili ne.

„Pošto im je danas teško da u Vojvodini nađu male grupacije starih stabala, primorani su da koriste i ona lošija koja im manje odgovaraju”, kaže Rankov. „Gnezda prave visoko u krošnji drveta kako bi imali pogled u otvoreno.”

Rizici za orlove krstaše ne staju na gubitku staništa: opstanku smeta i uznemiravanje ptica u gnezdećem periodu – bilo ono slučajno ili ne – s obzirom na to da oni, prema Mirjaninim rečima, napuštaju gnezdo kada uoče opasnost, ostavljajući mladunce nezaštićenim.

Izvor/ Saznaj više: klima101.rs