Prilagođena stimulacija mozga može da ublaži hronični bol

Kada su ženin bol mapirali u mozgu, naučnici su uspeli da ga stišaju. Manji niz prikaza slučajeva, objavljen 30. jula u časopisu Brain Stimulation, ukazuje da se čak i uporni i zamršeni signali bola mogu prekinuti pogađanjem pravog mesta strujom.

Za razliku od oštre muke kod prelomljene ruke, neke vrste bola traju dugo pošto se rana zaceli. Hronični bol, koji nastaje usled promena u mozgu i kičmenoj moždini, naročito se teško leči. “Bili smo ograničeni u onome što možemo da učinimo za ove pacijente, a oni mnogo pate”, kaže neurohirurg Majkl Lim sa Medicinskog fakulteta Univerziteta Stanford. Rezultati otvaraju nov način borbe protiv ovako podmukle tegobe, kaže Lim, koji nije učestvovao u istraživanju.

Jedan pristup lečenju podrazumeva da se mozak zahvata neposredno, kroz duboku moždanu stimulaciju. Metoda počiva na elektrodama na tankim žicama usađenim u mozak i na bateriji smeštenoj u grudni koš. Najčešće se koristi kod Parkinsonove bolesti, a ispituje se i njena delotvornost kod drugih stanja, među njima i depresije.

Dosadašnja ispitivanja kod hroničnog bola davala su nedosledne ishode, jer je kod nekih ljudi pomagala, a kod drugih nije. Takva neujednačenost možda ima veze sa složenošću bola koji potiče od promena u samom mozgu. Doživljaj bola grade skupine moždanih mreža, uključujući one koje obrađuju čulne nadražaje, hemijske poruke, pa i osećajnu stranu, kaže Vivek Buč, neurohirurg i neuronaučnik sa Stanforda. “I one se nekako spajaju u jedinstven signal koji čoveku daje osećaj bola.”

Stvar dodatno usložnjava to što svaki mozak stvari možda obrađuje drugačije. Hronični bol, kao i psihijatrijski poremećaji poput depresije i opsesivno-kompulzivnog poremećaja, prosto ne trpe rešenje po jednoj meri za sve, kaže Buč.

Zamisao studije bila je jednostavna. Prvo se mapira osoben skup signala bola kod pojedinca. Kada se ta karta iscrta, šalju se mali i precizni električni signali koji te poruke pomute i, u najboljem slučaju, donesu olakšanje.

Buč i saradnici okupili su troje ljudi, a svi su patili od jakog i dugotrajnog bola u licu. Dobrovoljci su prošli kroz operacije u kojima su lekari kroz male otvore na lobanji uveli privremene elektrode u ključne predele mozga. Tokom naredna tri dana, naučnici su kroz te žice sistematski slali kratke strujne impulse na različita mesta.

Takvo mapiranje dalo je tačne podatke o bolu svakog pojedinca, kaže Karl Dajseret, neuronaučnik, psihijatar i istraživač Medicinskog instituta Hauard Hjuz na Stanfordu. “Otkriti, za određenu osobu, mesto i obrazac stimulacije koji joj pomažu, presudno je za procenu koje bi konačno lečenje moglo da uspe.”

Ishodi su se razlikovali. Jedan dobrovoljac nije osetio veće olakšanje ni od jednog spoja podražaja, dok se kod dvoje bol povukao.

Jednoj učesnici, ženi u četrdesetim godinama, kasnije su usađene četiri trajne elektrode u predele mozga koji su tokom ispitivanja povoljno odgovorili. Šest i dvanaest meseci kasnije, i dalje se oseća bolje. “Odlično joj ide”, kaže Buč. “Redovno nam šalje poruke.” Druga žena, koja je tokom ispitivanja osetila olakšanje, uskoro planira trajni usadak.

Osoba koja nije osetila veće olakšanje ipak je naučnike mnogo naučila. Uspešni ishodi su važni, kaže Dajseret, ali je jednako važno prepoznati kada konačno lečenje neće delovati.

“Imati merilo koje objektivno vodi odluku da li ćete nekoga povesti kroz određeni tok lečenja, to je san u psihijatriji i srodnim oblastima”, kaže Dajseret. “Videti da ovo radi i da nas može uputiti ko treba da dobije terapiju, veoma je važan korak za struku.”

Naučnici se nadaju da će ovakvim mapiranjem mozga u budućnosti obuhvatiti i druga stanja, i radi lečenja i radi boljeg razumevanja rada mozga. “Iz mog ugla u psihijatriji”, kaže Dajseret, “ne znam da li uopšte postoji granica dokle možemo da stignemo.”

Izvor/ Saznaj više: sciencenews.org