Kako je Panini učinio detinjstvo večnim, a fudbalere besmrtnima

Da li ste sa nestrpljenjem očekivali dan kada ćete prvi put prelistati novi album i otvoriti prvu kesicu?

Da li vam se devojka/supruga smejala kada je čula da ćete skupljati sličice? A onda je postala ljubomorna kada je videla sa kakvom pažnjom i posvećenošću iste lepite? Ako je i za Vas izlazak Panini albuma znak da mundijalska groznica može da počne, na pravom ste mestu.

Generacije unazad odrastale su uz rituale menjaže, tapkanja i posvećenog lepljenja, uz nervozno pitanje da li će sličica pravilno zauzeti okvir, uz strepnju da li je pravilno isečena. Zato ćemo se vratiti u 1961. godinu, kada je osnovana Panini grupa.

Braća Benito i Đuzepe bavili su se distribucijom novina godinu dana ranije, a onda su naišli na kolekciju sličica (tada još uvek ne samolepljivih) koju jedna milanska kompanija nije mogla da proda. Ušli su u rizik, otkupili je, a rezultate toga vidimo i danas.

Đuzepe je inicirao pokretanje Paninija 1961. godine, Benito se odmah pridružio, a izazovu nisu odoleli Franko i Umberto, koji su se pridružili dve godine kasnije. Zato danas najređe sličice iz ovog perioda mogu dostići vrtoglavu cenu u kolekcionarskim krugovima, ali ono što nas zanima, počinje u mundijalskoj 1970. godini. Tada je Panini počeo da štampa „Ilustrovani vodič kroz italijanski fudbal“, otkupivši prava od izdavačke kuće Karkano.

A onda, štampan je prvi album za Svetsko prvenstvo, koje se tada igralo u Meksiku. I Panini je napravio prvi korak izvan Modene i „čizme“, krenuo je u nezadrživo osvajanje sveta, i počela je revolucija – bile su to prve samolepljive sličice.

Danas Panini prodaje album u preko 100 država sveta, mundijalska tradicija traje 44 godine, a album u čast Katara 14. je po redu. Sa ekipom iz Modene, dva puta se putovalo u Meksiko (1970, 1986) i Nemačku (1974, 2006), u Argentinu (1978), Španiju (1982), Italiju (1990), SAD (1994), Francusku (1998), Japan i Južnu Koreju (2002), imali smo Brazil 2014. i Rusiju 2018.

Umbertova priča počela je ne u Modeni, već u Venecueli 1957. godine. Tada je mladi i talentovani inženjer Umberto, nakon otpuštanja iz auto kompanije Maserati, počeo novi život u ovoj latinoameričkoj državi. Kada je „uhvaćen“ u razgovoru sa ljubavnicom poslovođe firme, završio je epizodu u Maseratiju, i sreću je počeo da traži na venecuelanskim naftnim bušotinama.

Malo kasnije, stiglo mu je pismo iz Italije od Đuzepea sa rečima: Vrati se u Italiju, potreban si nam, Amerika je sada ovde. Trio nije mogao da se izbori sa sve većom potražnjom, pa je 1964. bila neophodna pomoć Umberta. Benito se bavio distribucijom, Franko administrativnim poslovima, ali bila je neophodna pomoć inženjera. Kada se Umberto vratio, izumeo je Fiftimatik, mašinu koja je isecala, grupisala i pakovala nalepnice, protiv čega konkurencija više nije imala šansu.

Rekordi se obaraju i na internet aukcijama, pa je sličica Faustina Gofija, napadača Padove u sezoni 1967/68 plaćena čak 120 evra, a prvi album za 1961/62 košta oko 2.500 evra.

Tako je porodica Panini omogućila mnogim fudbalerima da uđu u istoriju, a najveću čast predstavlja mogućnost da se nađete u timu za Mundijal, a zatim da to dokumentujete na svim meridijanima.

Jer, ko bi zaboravio frizuru Karlosa Valderame, pogled Trifona Ivanova uz podbule obraze i flaster na nosu, ko bi zaboravio kikice i mangupski kez Tariba Vesta?

Udarac za kolekcionare je činjenica da je UEFA odlučila da prekine saradnju sa čuvenom italijanskom kompanijom Panini, prava će imati američka firma Topps.

I kao da se već oseća da Panini odlazi. Mnogi su nezadovoljni poslednjim albumom, nemamo uz imena igrača informacije za koji klub igraju, mnogi se žale na kvalitet sličica, ima mnogo i dizajnerskih pritužbi. Ali i pored svega – kolekcionari ostaju dosledni mundijalskoj groznici lepljenja čuvenih sličica.

Izvor: Blic