Najmanje i najređe naseljeno veliko japansko ostrvo, svet hodočašća, ukusne hrane i šumskih kupki

Tek što sam stigla do hrama Konsendži, trećeg hrama na hodočasničkoj ruti Šikoku, kada mi je jedna mlada Japanka poklonila dva ždrala od origamija. Kasnije sam saznala da ovi sitni darovi simbolizuju želju za bezbednim i mirnim putovanjem duž kruga od oko 1.200 kilometara, koji povezuje 88 budističkih hramova i druga sveta mesta na Šikokuu, najmanjem i najređe naseljenom od četiri glavna japanska ostrva.

Tokom nedelju dana na Šikokuu doživela sam mnogo ljubaznosti. Vlasnik gostinske kuće Sudačian u selu Nabeiva odvezao me je do smeštaja kada sam se izgubila po kiši, a jedan taksista je insistirao da uzmem par slatkih kijomi pomorandži da me okrepe tokom dnevnog pešačenja. Na ovom ruralnom japanskom ostrvu spajaju se istorija, gostoprimstvo i prirodna lepota.

Ostrvo od oko 18.300 kvadratnih kilometara najzabačeniji je i najseoskiji deo Japana. Prvi most koji povezuje Šikoku sa glavnim ostrvom Honšu, na kome se nalaze veliki gradovi poput Tokija i Kjota, izgrađen je tek 1988. godine. Ni danas ova dva ostrva ne povezuje više od tri pravca. Šikoku je mirni, seoski kutak Japana u kome su zapadnjaci i dalje retkost, mada se to polako menja.

Hodočašće Šikoku jedan je od glavnih razloga zbog kojih putnici dolaze na ostrvo. Između 100.000 i 150.000 ljudi godišnje pređe bar deo rute, a najbolje vreme za obilazak kružne staze su proleće i jesen. Sva mesta na putu vezana su za Kobo Daišija, japanskog monaha iz devetog veka koji je osnovao Šingon, veliku školu budizma usmerenu na dostizanje prosvetljenja još za života. Pojedinačni hramovi i sveta mesta potiču iz različitih perioda, uglavnom od osmog veka nadalje, ali je sam krug u potpunosti uspostavljen tek krajem 16. i početkom 17. veka. Oko 80 odsto rute čine asfalt i beton, a put često prolazi kroz male gradove i obradiva polja. Ostatak staze vijuga zemljanim putevima, penje se strmim padinama i drevnim kamenim stepenicama kroz delove netaknute divljine. Usput hodočasnici odsedaju u tradicionalnim japanskim hotelima rjokanima, u hramovima koji nude smeštaj, poznatim kao šukubo, i u lokalnim porodičnim gostionicama. Većina nudi hranu, a neke imaju i onsene za kupanje. Neki henro, kako Japanci zovu hodočasnike, kreću sa namerom da pređu svih 1.200 kilometara, dok mnogi, kao i ja, biraju da obiđu samo pojedine deonice. Jedni to rade iz duhovnih razloga. Drugi jednostavno traže sporiji ritam i bekstvo od svakodnevnog stresa.

Sa malo više od plana puta za samostalnu turu agencije Oku Japan i malim rancem sa najpotrebnijim stvarima, krenula sam sama na skraćeno petodnevno hodočašće, rešena da se isključim iz sveta. Lokalna kurirska služba olakšava stvar jer veći prtljag šalje do stanica na putu. Lutajući kroz bambusove šume i među visokim kedrovima, stazama obraslim mahovinom i paprati, naučila sam o lokalnoj kulturi isto koliko i o sebi. Po dolasku u svaki hram prvo bih oprala ruke kutlačom na česmi za pranje ispred hrama, a često bih ubacila i nekoliko novčića u kutiju za priloge u glavnoj dvorani, uz ličnu želju za zdravljem ili mirom. Jednog jutra učestvovala sam u meditaciji u hramu u kome sam odsela, pre nego što sam krenula na put. Doručak od kuvanog pirinča, miso supe i soljene skuše ili lososa obično sam delila sa nekoliko hodočasnica koje sam upoznala na autobuskoj stanici prvog dana. Najviše mi se dopao hram Tairjudži, smešten na skoro 600 metara visine, blizu vrha planine Tairjudži. Ovaj zabačeni kompleks, poznat kao Hram 21, ugnežđen je među vekovnim kedrovima i čempresima. Glavna dvorana je drvena građevina ukrašena neverovatno složenim rezbarijama, a na plafonu unutrašnjeg hodnika naslikan je ogroman zmaj. Žičara Tairjudži, najduža u zapadnom Japanu, vozi između Hrama 21 i grada Naka, što je savršen način da se završi dan nakon što se do hrama stigne pešice.

Istoričar Dejvid Moreton, koji gotovo tri decenije proučava hodočašće Šikoku, opisuje Šikoku kao ostrvo u ostrvskoj zemlji. Pošto je reč o ruralnom kraju, ovde su se tradicije po njegovim rečima održale duže i bolje nego na glavnom ostrvu. Moreton kaže da hodočašća sve više privlače ljude koji traže vreme i prostor za samorefleksiju, da bi više razmišljali o životu i zahvalili za ono što su imali.

Stanovnici Šikokua vide suštinsku vrednost u pomaganju hodočasnicima. Mnogi meštani, kaže Moreton, veruju da Kobo Daiši luta ostrvom prerušen. To znači da bilo ko koga sretnu može biti budistički monah. Ko mu pomogne, čini dobro delo i možda će jednog dana biti nagrađen.

Slaže se i Metju Benet, hodočasnik koji osmišljava održive avanturističke ture za agenciju Yugen DMC. Kultura pomaganja drugima na hodočašću zove se o setai. Hodočasnici se smatraju otelotvorenjem Kobo Daišija, pa ljudi koji vam pomažu, kako Benet objašnjava, zapravo pomažu direktno njemu.

Prema Moretonu, ovo shvatanje stvorilo je kulturu gostoprimstva koja se raširila po celom ostrvu. Upravo taj osećaj dobrodošlice privlači ljude na Šikoku i navodi ih da se vraćaju hodočašću.

Benet je, na primer, rutu prešao četiri puta. Za ljude poput njega postoji posebna reč, Šikoku bjo, što znači Šikoku bolest. Kaže da se ljudi iznova vraćaju zbog unutrašnjeg mira koji ovaj put pruža i zbog dobrote meštana. On je jednostavno uhvatio tu bolest i želeo da se vrati, pa se pre deset godina iz Sjedinjenih Država preselio u Japan.

Japanska reč Šikoku znači četiri zemlje. Naziv je tačan, jer je ostrvo podeljeno na četiri prefekture, Ehime, Kagava, Koči i Tokušima. Geografski ih razdvajaju planine Šikoku, pa su nastale četiri zasebne oblasti, svaka sa svojom kulturom i kuhinjom. Hodočasnička ruta ih ipak sve povezuje.

Moreton kaže da se prefekture na ostrvu razlikuju kao što se američki jug razlikuje od Kalifornije i Njujorka.

Retko naseljena prefektura Koči na južnoj strani ostrva prava je prestonica prirodne hrane, sa voćem poput sočne mošusne dinje, slatkih kruški niitaka sa ukusom karamele i, najpoznatijim od svega, kiselkastim juzuom. U malom selu Umadži, gde se više od 80 odsto obradive zemlje obrađuje organski, juzu je na svakom koraku. U banji Umadži onsen gosti tokom zimske kratkodnevice mogu da se kupaju u kupkama sa juzuom i da probaju inaka suši, lokalni specijalitet od planinskog povrća umesto ribe i lepljivog pirinča prožetog juzuom.

Prefektura Kagava poznata je kao Prefektura udona. U istorijskom gradu Kotohira, škola Nakano Udon poziva posetioce da plešu po testu, gazeći ga nogama kako bi rezanci dobili žilavu, elastičnu teksturu. Prefektura Ehime obiluje prirodnim lepotama i toplim izvorima, među kojima je čuveni Dogo onsen, inspiracija za kupatilo u animiranom filmu Avanture male Čihiro iz 2002. godine. Prefektura Tokušima, najbliža Honšuu, proizvodi najveći deo prirodne indigo boje u Japanu. U Narutu, gradu u Tokušimi, nastaje i Otani keramika, tradicionalno japansko grnčarstvo poznato po glini bogatoj gvožđem i neobičnoj tehnici rada na grnčarskom kolu u ležećem položaju. Ogromne rustične zemljane posude koriste se za fermentaciju listova indiga. Poreklo ove keramike direktno je vezano za hodočašće Šikoku. Bunemon, japanski majstor koji je krajem 18. veka doneo grnčarsko kolo u Tokušimu, prvi put je na Šikoku došao da obiđe njegovih 88 svetih mesta.

Izvor/ Saznaj više: smithsonianmag.com