Viktor Savić: Ljudi u manjim mestima su pravi čuvari prirode

Ove godine, zajedno sa kolegom Aleksandrom Radojičićem, u “Biciklom kroz Srbiju” će pokazati delove Srbije iz sasvim drugačijeg ugla. Snimajući ovaj nesvakidašnji projekat, umetnik je, kako ističe, uživao u prirodi naše zemlje.

– Primetio sam da imamo nestvarnu prirodu u Srbiji i da se na moje veliko iznenađenje to sve dobro održava. Zaista sam bio šokiran koje lepote nas okružuju, a da toga nismo ni svesni. Ljudi po manjim mestima, ali i oni koji žive u podnožju planina ili blizu reka, organizovani su u očuvanju životne sredine. Brinu o ekologiji, i to bez rezerve. Mi smo se u našoj misiji potrudili da to istaknemo i da skrenemo pažnju na njih. Tim načinom smo pokušali da na neki način pomognemo u očuvanju životne sredine – priča za „Blic“ Viktor Savić.

Ljudi, ipak, imaju svest o ekologiji?

– Ono što sam video u svim mestima koje smo posetili je svest o zaštiti životne sredine. I moram primetiti da toga ima više u manjim zajednicama, nego u većim gradovima. Naravno da postoje problemi u određenim selima kao što su zapušavanja raznih reka bacanjem otpada pojedinaca, ali to je manjina u odnosu na one ljude koji paze na svoju okolinu. Treba istaći i organizacije u kojima deca čiste i imaju svest o ekologiji. Zaista sam bio pozitivno iznenađen njihovom svešću, tako da samo afirmativno mogu da pričam o tome.

Znači da bi ova životna stavka trebalo da bude bitna kod svakog pojedinca?

– Naravno da bi trebalo. Po meni je najvažnija ekologija duše. Okej je ako neko baci papirić na zemlju. Ne treba sada da ga zbog toga „razapinjemo“. Neka baci i sutra. Ako zaista brinem o tom okruženju ja ću možda njemu poslatu poruku, ali onakve kakve i jesu poruke hrišćanstva – da svojim delom a ne rečima pokazuje i da sija na taj način. Znači, ukoliko neko baca papirić a nama to smeta, pa podignimo ga. Nemojmo sada da od toga pravimo: „Udri po bratu zato što je bacio papirić“.

Biciklom kroz Srbiju
Kako kaže, “smeće na ulici jeste ružno, ali to neće upropastiti ovaj svet”.

– Ako imamo ekološku svest, to je najmanji nivo koji ne menja ništa. Mi moramo za početak da razmislimo o kupovini telefona i gde kasnije „odlaze“ litujumske baterije. Takođe razmislimo i o kupovini novih automobila. To je samo osvrt na pojedince, a da ne pričamo o fabrikama, ogromnim korporacijama koje izlivaju naftu u okeane, jezera, reke i time zagađuju okolinu. I onda treba pojedinca da razapinjamo zato što je bacio papir na zemlju. To je ružno i nije lepo. Treba da budemo dosta tolerantniji jedni prema drugima jer ekologija duše je bitnija.

Da li vi na primer kupujete bio-kese u prodavnicama i da li radite reciklažu plastike, papira i kartona, stakla, metala i drveta kada izbacujete đubre…

– Što se tiče recikliranja đubreta, to ne radim jer prvo kod nas nema uslova za to. Ja iskreno i ne verujem u to što se reciklira da se na kraju i razdvaja nego mislim da to kod nas ide sve na isto mesto. Mi još nemamo svest o tome. Ako ćemo spasti ekologiju tako što ćemo umesto dinara, kesu plaćati deset, to jeste malo pomeranje svesti i udarac po džepu. Te velike korporacije koje su to i osmislile, smatraju da će na taj način da očuvaju okolinu i planetu. E, pa neće, zato što na drugoj strani rade svašta, počevši od korišćenja mobilnih telefona – kaže Viktor Savić.

Po njegovom mišljenju, “to je više zamazivanje očiju drugima”.

– Svi znamo koliko treba jednoj limenci da se razgradi u prirodi. Ne treba da ostavljamo smeće za sobom, ali mnogo puta mi se desilo da nemam gde da bacim papirić. Hodao sam sa prljavim papirićem u rukama jer nigde u okolini nije postojala kanta, a ni kontejner za smeće. Uzajamna saradanja na tom nivou će poboljšati stvari ali ni to neće spasiti planetu.

Koliko je vašim kolegama, ali i ostalim javnim ličnostima, ekologija bitna stavka u životu?

– Ekologija je sada „in“ i to je ono što je super. Svi se sada pozivaju na ekologiju, a ima i gomila organizacija koje se time bave i koje dižu ekološku svest. Ljudi dosta pričaju o tome i sve je to super, samo da ne odemo u neku krajnost i da ne krenemo da mrzimo jedni druge zato što ja bacam u kantu smeće a vi ne bacate .

Šta nam najviše nedostaje u očuvanju životne sredine?

– Na svetskom nivou sve vezano za fabrike, filtere za pročišćavanje… Povećao bih i broj kanti za đubre. Nedavno sam sa kolegom Radovanom Vujovićem posetio Užice i bio sam fasciniran tim gradom. Oni su napravili neobične kante koje su zakačene na svakoj banderi. Po prvi put sam video kante koje na sebi imaju LED ekran na kojima je zapravo slika grada ili nekog istorijskih momenta Užica. One noću svetle i jednostavno vas privlače da dođete do njih i bacite đubre. Zbog toga na ulicama u Užicu nema nijednog bačenog papirića. To je možda jedno od rešenja koje treba primeniti i u ostalih gradovima širom Srbije.

Da li je nam je potrebno više ekoloških akcija?

– Apsolutno, trebalo bi da organizujemo što više ekoloških akcija. Sećam se da sam i ja, kao klinac, sadio japanske jabuke po Banovom brdu. Potrebno je što više takvih akcija i više priča na tu temu, ali samo da to ne pređe u neki ekološki fašizam, jer kod nas se svaka dobra stvar na kraju pretvori u fašizam prema čoveku, a čovek je najvažniji. Drago mi je što po Srbiji viđam da su deca mnogo osvešćenija od roditelja na tu temu i srećan sam zbog toga.

Kao rođeni Beograđanin, koji kraj u Srbiji je na vas ostavio najjači utisak?

– Toliko sam video prirodnih lepota od Vojvodine do juga Srbije, a da ne pričam o istoku Srbije i Šumadiji. Na mnogim prostorima sam zamislio da imam vikendicu, ali da se preselim negde, na takav korak još nisam spreman. Naravno da mi prija „reset“ da odem negde, jer obožavam prirodu. Volim da u njoj uživam, ali samo na nekoliko dana. I na more kada odem, već posle nekoliko dana počne da mi nedostaje moj grad, ulice, ljudi, buka i gradski haos.

Da li ste bolje upoznali Srbiju kada ste u emisijama veslali ili kada ste vozili bicikl?

– I jednim i drugim sredstvom. Veslom sam upoznao predele koje ne bih imao priliku da vidim jer nemam čamac i mogućnost da po Vojvodini prolazim rekama i kanalima. Na primer, Koviljsko-petrovaradinski rit, rezervat Zasavica, Carska banja, Bezdan… Tu je i istočna Srbija koja izgleda kao da ste na Dunavu jer je tu reka najšira u svom toku i taj predeo je neverovatan. Planine koje sam video iznad Kraljeva su neponovljivi prizor.

Kako izgleda jedan vaš dan u prirodi?

– To je apsolutni „reset“. Ako se nađem pored nekog vodopada ili pored reke ili u šumi, to daje neverovatno snagu čoveku. Ja inače volim da budem aktivan u prirodi, odnosno da pešačim, vozim bicikl ili da veslam.

Dok gledamo vašu emisiju u kojoj sa Aleksandrom vozite bicikl kroz Srbiju, od februara sledeće godine počinjete da snimate novi ciklus serijala, i to „Daskom po Srbiji“…

– To je „naš teren“ i tome se iskreno naviše radujem. Ove epizode sam čekao dve sezone. Osoba sam koja ne bi menjala dva leta za jednu zimu, odnosno dva mora za jedno skijanje. Obožavam planine, pogotovo pod snegom – zaključio je Savić.