OPSESIVNO – KOMPULSIVNI POREMEĆAJ

Uzrok nastanka
Prema mišljenjima psihoanalitičara, tokom života, kada treba realizivati seksualne nagone, osoba sa problemima u psihofizičkom razvoju i fiksacijama iz analno-sadističkog stepena, zapada u konfliktne situacije iz kojih se rađa strah. Da bi neutralisala takav strah, osoba počinje s regresivnim ponašanjem. Strah se konačno, psihičkim mehanizmima pretvara u prisilne simptome.
Većina ljudi je doživela iskustvo kada zna da je nešto napravila – zaključala vrata od kuće, zatvorila plin-ali ipak posle toga nastaje dilema da li su to zaista uradili. Nekada, može biti potrebno da se iznova proveri ono za šta znate da ste uradili, da bi ste mogli dalje nastaviti dan i početi misliti o nečem drugom. Kad se zna koliko često osobe s poremećajem teskobe i depresije gube kontrolu nad svojim negativnim mislima- nije toliko čudo da mogu postojati stanja kad se gubi kontrola nad nekim drugim misaonim sadržajima.
Mnogi od nas imaju svoje male rituale, često s razlogom da rutina pomogne u sprečavanju zaboravnosti. Ali ponekad poprime svoj poseban tok- uvek zaključavanje vrata na poseban način, ili serviranje hrane na poseban način. Za neke ljude, ovakvi rituali mogu izmaći kontroli i njihovim životima ovlada stalna briga o malim stvarima i potreba za izvođenjem beskrajnih ritualnih radnji.

Klinička slika
Bolest se počinje razvijati već u detinjstvu, ali se najčešće javlja između 20. i 30. godine života. Najčešći prisilni podsticaju su povezani s proveravanjem i brojanjem: oni stalno proveravaju ono što rade, ili broje i računaju do iscrpljenja ili dok ne zadovolje “magični broj puta”. Korisno je odvojeno posmatrati opsesivne i kompulzivne poremećaje. Opsesije (obuzetosti) predstavljaju ideje, reči i slike, obično nepovezane s onim što pojedinac radi; uporno, jako i neodoljivo mu se nameću i skreću pažnju. Često su obojene agresivno ili seksualno, što pojedinac doživljava potpuno stranim (npr. misao majke da će kuhinjskim nožem povrediti svoju decu). Osoba prepoznaje da oblik ovakvih misli dolazi iz njenog uma, i želi ih sprečiti- ali nije u mogućnosti.
Kompulzije (prisile) i kompulzivne radnje isto su autonomne kao i opsesije, ali se radi o preplavljujućoj potrebi da se učini neka radnja (npr. da mora brojiti prozore idući ulicom, da se mora pet puta prekrstiti ulazeći u stan). Prisila može biti i vrlo agresivna, ružna ili opscena. Kompulzije su često radnje koje rezultuju kao posledica postojanja opsesije, i jedan od retkih načina kojima osoba može reagovati na svoje misli.
Neuspeh u formiranju kompulzija često dovodi do teške teskobe ili panike- dok život prema ritualima često dovodi do depresije. Mnoge osobe s ovim problemima žive dugo godina bez traženja pomoći. Vrste kompulzija koje osobe iskuse jesu:
-ritualne radnje- izvođenje radnji po posebnom redosledu ili u ponavljanom broju puta -čišćenje
-proveravanje već završenih i obavljenih radnji
-uređivanje i slaganje npr. nameštaja na poseban način.

I ako je osoba svesna apsurdnosti svojih rituala ona razvija takav odnos prema njima kao da je oni štite od prisilnih misli ili od mogućeg lošeg događaja po osobu. Ukoliko ih ne uradi, osoba očekuje da će joj se nešto loše dogoditi, što razvija nervozu i nemir. Takvo ponašanje kod osoba može trajati izvesno vreme i proći samo po sebi, a može trajati i duži period kao što se može i širiti na različita ponašanja i radnje. (Proveravanje zaključanih vrata po nekoliko puta, proveravanje da li je sve isključeno u kući po nekoliko puta, brojanje bandera, preskakanje šahti na ulici, sabiranje registarskih brojeva). Opsesivno kompulsivna neuroza jeste često prisutna, međutim okolina neke rituale poštuje i prihvata tako da se osobe sa ovim problemima javljaju lekaru za pomoć tek kada one postanu vrlo prisutne i jake i počnu da upadaju u oči i okolini koja im skreće pažnju na besmislenost ovakvih radnji.

Lečenje
U posljednji 10 godina, prognoza osoba s opsesivno-kompulzivnim poremećajem znatno se poboljšala. Postoje dva glavna pristupa lečenja ovog poremećaja, često se koriste u kombinaciji. Prva metoda je kognitivna bihevioristička terapija. Drugi je pristup uzimanje lekova, često u obliku jednog od antidepresiva koji deluje na hemijske reakcije u našem mozgu. Medikamentozna terapija primenjuje se uz psihoterapiju, a nikako umesto nje.

Izvor: Stetoskop