Novinska priča: Pandemonija

Vrana kljuca strvinu goluba.

Nasred ulice. Zabačene i neprometne, ali svejedno.

U stvari, ne kljuca ga – već čereči. Što joj više prilazim kako bih stigao do svojih kola, to mi je neobičnije njeno uporno ignorisanje. Sve dok ne dođem na nepun metar, i morbidno fasciniran prizorom, spustim se da je slikam mobilnim.

Tek tada podiže glavu dopola umazanu krvlju i golubjim perjem, i glasno grakne na mene. A njen raskomadani plen se trzne i pijukne, neobjašnjivo živ.

Iznenađen, prestrašen, tresnem na dupe. Papiri iz akten-tašne raspu mi se po kolovozu a ispušten telefon zadobije novo naprsnuće ekrana.

Sivo-crni mini-lešinar se pak vrati strvoderisanju, kidajući još žustrije i bešnje. Ali golub, golub nikako da crkne. Pijuče taj mali, pernati Prometej, vrišti sopstvenim jezikom, zvucima koji mi režu kroz um i kosti.

Samo ne UMIRE.

Nesposoban da shvatim, ne želim da gledam niti slušam ništa više.

Nanovo svestan kašnjenja na jutarnji kolegijum, skupljam se nekako sa stvarima u auto, isparkiram i opet zastanem. Zadihanom, zaštitna maska mi pojačava mini napad panike, kojem sam postao tako sklon.

Stržem je sa lica, i premišljam se. Da iznenada pritisnem gas i zgazim ptičurinu, okuražen za upravljačem mašine koja oličava našu razliku. Umnog čoveka i bezumne životinje. Vrana me ponovo pogleda, sa stavom – “možda ću sutra da kljucam tebe”.

Stiskam volan preplaćenim lateks rukavicama u kojima mi šake uveliko klize od znoja. Onda obilazim ptice, nekako, i nastavljam svojim putem.

U retrovizoru vidim kako se toj jednoj vrani sada pridružuju druge. Kao i nekoliko pacova izmilelih iz obližnjeg šahta. Zaklonili su goluba svojim prepletenim telima, ali kao da mogu da ga čujem i dalje, i vidim deo rascepanog krila koje ne prestaje da lepeta.

Onomad, na početku, oduševio nas je povratak delfina u Veneciju, pa onda i vidri, foka, šumskog zverinja, zelenila, vegetacije uopšte… divljine. A sada imamo ovo.

Priroda se zaista vraća na svoje.

Nastavak pročitajte na: nedeljnik.rs