Srbija i prava radnika: Novčane vratolomije – kako živeti od minimalca u vreme inflacije

Pedesetpetogodišnja Ljiljana iz Valjeva radi pola života, a upisanog staža ima tek oko sedam godina.

Ne ide u Penzioni fond da proveri podatke da se ne bi, kaže, razočarala „do besvesti”.

Osim što je radila neprijavljena, bez ugovora o radu, uglavnom je radila za minimalac.

„Odrekli smo se svega, da bismo imali za osnovne potrebe”, kaže Ljiljana za BBC na srpskom.

Minimalna zarada je ove godine između 33.000 i 35.000 dinara, a varira zavisno od broja radnih sati u mesecu.

Ljudi koji primaju toliko uglavnom nemaju ni za osnovne potrebe, jer je minimalna potrošačka korpa za april 2022. koštala bar 8.000 dinara više – 43.198,71 dinara, a cene rastu.

Minimalna cena rada utvrđuje se zakonom.

Od 1. januara 2023. minimalna cena rada u Srbiji biće 230 dinara po satu, odnosno 40.020 dinara mesečno, što je povećanje od 14,3 odsto, objavio je u septembru ministar finansija Siniša Mali posle sednice Socijalno ekonomskog saveta.

Dodao je da je takva odluka države balans između zahteva sindikata i poslodavaca, kao i nastojanja da se zaštiti standard zaposlenih, ali i da budu sačuvana radna mesta.

Ljiljana živi sa sinom u suterenu, u jednosobnom stanu sa starim nameštajem.

I on radi za minimalnu zaradu u lokalnoj fabrici stranih vlasnika.

Zajedno, njih dvoje primaju otprilike jednu prosečnu mesečnu zaradu u Srbiji koja iznosi oko 73.000 dinara.

Oni su među 350.000 ljudi u Srbiji, koji po zvaničnoj statistici, primaju minimalac.

Ljiljana nikad nije bila na letovanju.

Nije bio na moru ni njen sin od 33 godine – nekad zbog para, nekad i zbog nedostatka vremena, jer često radi dva posla.

„Kad na jednom poslu ima odmor, mora da radi na drugom mestu, a najviše iz finansijskih razloga”, kaže Ljiljana.

Razgovaramo dok kuva ručak, a priča na stari telefon marke alfa „na dugmiće”.

Ono što i sin i ona „žele više od svega jeste da imaju sopstvenu kuću”, jer su već decenijama podstanari.

Četvrt veka slabo plaćenih poslova

Tokom proteklih 25 godina, Ljiljana je radila u pekari, mesari, ćevabdžinici, fabrici voćnih proizvoda i sokova i na mnogim drugim mestima, gde je nekad primala i 15.000 dinara.

Nikad nije bila zaposlena za stalno, čak ni u hladnjači u kojoj je provela 5,5 godina.

„Radiš neprijavljen i maltretiran kao životinja.

„Radiš nekad osam, nekad dvanaest sati, subota, nedelja, sve je bilo isto plaćeno kao ponedeljak”, kaže ona opisujući pogon u okolini Valjeva u vlasništvu domaćih preduzetnika.

Šefovi su joj, priča, neretko bili neškolovani, a neprijatni.

„Oni se iživljavaju na tebi da bi se dokazali gazdi da su u pravu i da mogu sve da postignu, ali preko tuđih leđa”, kaže Ljiljana.

Da bi joj započeo radni dan, oblačila je futrovano – debelo odelo, dvoje ili troje čarape obuvala u radne cipele, koje, priča, ko ima sreće dobije, ko nema – kupuje sam.

Sami su kupovali i rukavice i kape i svaki dan ih nosili.

„Iako je napolju 40 stepeni, tako se obučeš da uđeš u hladnjaču da radiš.

„Posle izvesnog vremena te izvedu napolje na terasu na prepakivanje i u tom odelu radiš, retko kada ti dozvole da skineš jaknu, ali opet ostaješ u dukserici”, opisuje ona kako se i smrzavala i znojila svakodnevno.

„Budeš mokra skroz, da ti kaplje s tebe voda, mokra majica, mokro sve.

„Kad se završi prepakivanje, a može da traje i po tri, četiri sata, jer su tone voća u pitanju, kad se vraćaš unutra samo obučeš jaknu i onako mokar ulaziš i staješ za traku da prebiraš voće.”

Toalet je bio van hale – udaljen 50 do 70 metara, ka šumi.

Gotovo sve kolege su se od takvih radnih uslova porazboljevale, dodaje, ali su bili prinuđeni da rade.

Tokom leta, kad je sezona voća nisu imali nijedan slobodan dan od početka juna do 13. septembra.

I tada je radila za minimalnu cenu rada, iako po tonama voća koje su obrađivali smatra da je ta firma poslovala dobro.

Šta je minimalna cena rada?

Pravo na minimalnu zaradu propisuje se Zakonom o radu.

Ukoliko zaposleni radi puno radno vreme i ostvaruje standardni radni učinak, poslodavac je dužan da mu isplati najmanje minimalnu zaradu.

Minimalna cena rada za narednu godinu se objavljuje najkasnije do 15. septembra tekuće godine.

Po Zakonu o radu, minimalna zarada može da se isplaćuje samo šest meseci, posle čega je poslodavac dužan da obavesti reprezentativni sindikat o razlozima za nastavak isplate „minimalca”.

Ipak, za najjednostavnije poslove koji ne zahtevaju kvalifikacije, poput spremačica u školama, domovima zdravlja i bolnicama, često se dobija minimalna zarada.

„Minimalna zarada je po Zakonu o radu izuzetak i ne može da bude isplaćivana ukoliko ne postoji odluka poslodavca da postoje poteškoće u poslovanju.

„Nijedna javna služba nema poteškoće u poslovanju, a isplaćuje te ljude u nivou minimalne zarade, zajedno sa regresom i toplim obrokom”, izjavila je ranije Sarita Bradaš za BBC.

Opštim aktom, odnosno ugovorom o radu utvrđuju se razlozi za donošenje odluke o uvođenju minimalne zarade, navodi se u Zakonu o radu.

Ko može da radi za minimalac?

Prema pisanju sajta Radnik.rs, minimalna cena rada primenjuje se samo na radno angažovanje po osnovu ugovora o radu.

Ukoliko zaposleni radi po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, minimalna plata za njega „ne važi”.

Republički zavod za statistiku utvrđuje broj zaposlenih u Srbiji, uzimaju se u obzir i zaposleni koji rade po ugovoru o delu ili ugovoru o privremenim i povremenim poslovima.

Traženje posla u pedesetim

Ljiljana je posao u hladnjači napustila jer nije mogla više da izdrži, ni psihički, ni fizički.

Onda je godinu dana pokušavala da nađe novi posao.

„Ideš na biro, stalno kao ludak.

„Gde god odeš oni te pitaju ‘koliko imate godina? Morate videti nešto drugo, znate mi primamo mlađeg'”, opisuje Valjevka.

Pošto je ona dala otkaz, nije imala pravo ni na naknadu od Nacionalne službe za zapošljavanje, ni na zdravstveno osiguranje i „knjižicu”.

„Srećom, ne idem po lekarima”, kaže ona.

Završila je samo osnovnu školu, jer roditelji nisu bili u mogućnosti da je školuju.

Ipak, za sebe u šali kaže da ima „životni ekonomski fakultet”, pošto decenijama unazad uspeva da sastavi kraj s krajem.

Srećna je što je u stranoj firmi pre osam meseci konačno uspela da nađe posao.

I danas joj je plata približno 35.000 dinara, ali joj je sad, kaže, najbolji deo karijere, jer ima ugovor o radu na određeno vreme i pristojne uslove za rad.

„Ovo je prvi put u životu da se osećam da se prema meni ophode kao prema čoveku. Na primer, kad ti dođe direktor da kaže ‘dobar dan’, dok te u drugim preduzećima gledaju s visine.

„Radim od ponedeljka do petka, svaki vikend slobodan, a kad radimo subotom, to se posebno plaća”, opisuje Ljiljana sopstveni doživljaj prijatnog radnog iskustva.

Da će životni standard ljudi u takvoj situaciji da se popravi, predstavnici vlasti često najavljuju.

Posle najnovijih pregovora sa poslodavcima i sindikatima o povećanju minimalne cene rada, ministar Siniša Mali rekao je da je povećanje od 14,3 odsto najveće procentutalno povećanje dosad.

Minimalna cena rada određuje se za jedan radni sat i za 2022. godinu iznosi neto 201,22 dinara.

Povećanje od 14,3 odsto značiće da se cena radnog sata poveća za 28,7 dinara.

„Danas je minimalac 300 evra, a cilj nam je da ne bude ispod 340 evra naredne godine.

„S obzirom da je minimalna zarada 2012. iznosila oko 15.000 dinara, a da sledeće godine neće biti ispod 340 evra, to je ogroman korak napred koji pokazuje da je u fokusu politike radnik, kome treba što više unaprediti životni standard”, rekao je Mali u junu 2022. godine.

Ideja minimalne cene rada je da se obezbedi makar minimalna potrošačka korpa, što već godinama nije slučaj, kaže ekonomista Saša Đogović.

„Nažalost, to kod nas nije slučaj i kako inflacija raste posebno u cenama hrane, energenata, vidimo da su tu visoki troškovi.

„Nema nijednog segmenta života gde postoji stagnacija ili smanjenje cena”, kaže Đogović.

Pošto su predstavnici sindikata to tražili u više navrata, pregovorima sa Vladom i poslodavcima nisu zadovoljni.

Predsednik Savez samostalnih sindikata Srbije Ljubisav Orbović ocenio je da su povećanja minimalca svake godine sve veća, ali sve je veća i razlika između minimalca i vrednosti minimalne potrošačke korpe.

Rekao je da je vrednost korpe sada 50.000 dinara, što je za 15.000 dinara više od minimalca koji je trenutno 35.000 dinara.

Kako kaže, i sastav takve potrošačke korpe je ponižavajući.